Znanje za deo stada: Neispoštovan dogovor zaradio je ljudima večnog neprijatelja

Vuk izaziva nepodeljen strah srpskog seljaka, zabeležili su etnolozi. Obična životinja iz šume, koja živi u čoporima, poprima u narodnoj mašti sve osobine pravog čudovišta kakvog ni u bajkama nema. Čak i ako je stoka dobro zazimljena, smeštena u štale, zaštićena čvrstim zidovima i čuvaju je dobro naoružani momci i dvadeset velikih šarplaninaca, dovoljno je pomenuti vuka, pa da na sva lica legne senka straha.

U narodnim pričama, ova životinja je u stanju da preskoči ograde koliko god čvrste bile, da prođe, nevidljiv i neviđen, pored pasa koji samo očajno laju, da uđe u tor, pojede ovcu koja mu se svidela ili da uđe u kuću i pojede baš onog čobanina koji mu se zamerio. Protiv ovakvog neprijatelja preci su koristili post i molitvu, ponekad iskreno verujući da njega "ne bije" uobičajeno ljudsko oružje. Izreka "mi o vuku, a vuk na vrata", koju koristimo u smislu "baš o tebi pričamo, a ti, evo, stižeš" imala je u davna vremena sasvim drugo značenje.

Živi mit

Nekadašnji poljoprivrednici bili su sigurni da ovu zver ne treba ni pominjati, jer može da se pojavi među stokom, naročito ovcama. Zato su koristili reči "kurjak", "kamenik" ili "zver". Sve ovo deluje preterano, naročito u ravničarskim krajevima, na primer u Vojvodini, gde vukova nema još od polovine devetnaestog veka; međutim, u planinama, gde se još dešava da preko zime napadnu stada, strah od ove životinje dostiže neslućene, čak mitske razmere. I, kako su stručnjaci utvrdili, mit je vrlo živ.

Poznata priča o Crvenkapi ilustruje praksu evropskih naroda da u toku duge zime zaista pošalju devojčice u šumu, vukovima - i na taj način smanje broj gladnih usta u selu. Kod drevnih Slovena, pre nastanka sveta koji poznajemo, pre pojave Peruna, Velesa, Daboga i ostale božanske družine, nebom i zemljom je vladalo stvorenje koje su zvali Nebeski vuk. On je, po predanju, dao ljudima vatru, naučio ih da love, pokazao im koje su biljke i gljive otrovne, a koje dobre za jelo - ukratko, pojavio se kao pomagač ljudskog roda, a ne opasnost. Zauzvrat, tražio je deo stada. Ljudi, po običaju, svoj deo pogodbe nisu ispunili i tako su stekli večitog neprijatelja čije brojno potomstvo samo čeka u šumi da napadne.  

Običaj za Badnje veče

Ipak, ova strašna slika ima i drugu stranu: u bajkama glavni junak spasava vuka iz zamke, a ovaj mu pomaže u nevolji ili u teškom zadatku. Njemu se u mnogim prilikama "čini čast", to jest izvršavaju se obredi koji treba da ga umilostive. Za Badnje veče domaćica iznosi "vuku večeru". Lovci koji odstrele ovog mitskog neprijatelja u planinskim krajevima još upražnjavaju stari običaj koji se zove "vučari": oderu kožu sa ubijene životinje, napune je slamom, da bude još veća nego što je u prirodi, čak joj u zube zadenu zapaljenu cigaretu ili lulu.

Narodna verovanja: Šta ševa predviđa, a šta znači "volujsko oko"?

Ovako pripremljenu postave je na improvizovana nosila, pa idu od kuće do kuće po selu pevajući:

Domaćine, dome moj, evo vuka pred tvoj dvor

goni vuka od kuće, nije dobar kod kuće

podaj vuku sočice, da ne kolje ovčice

podaj vuku vunice, da ne kolje junice

podaj vuku vlasa, da ne kolje pasa

podaj vuku slanine, da ne slazi s planine

Domaćini ne oklevaju nego vučarima iznose darove, vunu, brašno, vence luka, suvo meso i naravno rakiju. Ovo je, izgleda, stari oblik žrtve vuku - koja se, naravno, predaje lovcima.

Zaštita

Međutim, ovaj predator ima i zaštitnu funkciju: sela, gradovi i znamenita mesta širom Evrope nose imena koja upućuju na njega.

Običaji koji "teraju" zimu i podstiču plodnost se i dalje primenjuju?

U Srbiji, prezimena koje sadrži ime vuka spadaju u vrlo česta - Vuković, Vukić, Vukčević, Vučenić i tako dalje. Deci se davalo zaštitno ime Vuk, Vukoslav, Vukica, Vukosava, da bi dete, naročito ako je slabijeg zdravlja, postalo hrabro i otporno kao vuk. Novorođenčad su provlačena kroz "vučji zev" (čeljusti ubijenog vuka) da bi bila jača.

Postoji i prilika kad je čovek slobodno smeo da izgovori "zabranjenu" reč, a to je u velikoj nevolji: tada je prizivao ovo mitsko biće, oslovljavajući ga kao "druga" ili "brata", ili imitirao vučje zavijanje u nadi da će mu se iz šume odazvati isti zvuk.