Zova: Tu, gde prema verovanju, vile šire veš

Prilikom nedavnog roštiljanja u prirodi, muški deo ekipe je nagovarao jednog svog člana da ode pod zovu radi fiziološke potrebe. "Gde tu, jeste li vi čitavi? Pa tamo vile šire veš! Baš, da ih uvredim, pa da me unakaze!", branio se prozvani, naprečac otrežnjen i užasnut predlogom kao da ga je pod zelenim granjem zaista čekala četa iznerviranih vila, savršeno kadrih da muškarcu oduzmu zdravlje ili snagu.

Tako sam se, u dvadeset prvom veku, osvedočila da stara verovanja uspešno odolevaju svim religijama i ideologijama kojima smo izloženi kao u eksperimentu na živo. Upravo ovo o vilama koje "šire veš" čula sam kao devojčica od mamine mame, Radinke Ninčić rođene Pakaški. Kad god zelene kao lakirane listove zove prekriju beli čipkasti cvetovi, setim se te priče. 

Čuva kuću i sve u njoj

U ona vremena mog detinjstva, šezdesetih godina prošlog veka, baba Radinka je redovno tolerisala bar po jednu zovu u velikoj bašti iza kuće u Nemanjinoj 18, sada 24. "Tolerisala", jer ovu biljku niko ne sadi niti rasađuje, ona sama nikne, obično u nekom kutku dvorišta, iza šupe ili kod kotarke, svakako ne na mestima koja se redovno kose i prekopavaju. Pojavi se odjednom, razgrana se za jedno proleće od šibljike u pravo drvo, izdržava neviđene zimske hladnoće i letnje vrućine godinama, a za sve vreme dok diše i postoji "čuva kuću" i sve u njoj, kako je govorila Radinka.

Za razliku od mišljenja uvreženog u mnogim porodicama da ovo divlje drvo "sluti na pustinju", na zapuštenost, pa ga zato seku i uklanjaju kako znaju, Radinka nije dala da ga iko dirne. Ona je ozbiljno verovala da bi se onom ko odlomi granu ili na drugi način povredi drvo desila neka nesreća, i to verovanje vrlo jasno i glasno izražavala. Jednom se komšija pobunio jer mu je granje naše zove prelazilo preko ograde i smetalo.

"Vi kako hoćete, ja to neću da sečem", izjavila je, kao za medije, moja energična baba. Komšija je isekao grane, ali, tom prilikom se nekako nezgodno posekao testerom. Nije dugo potrajalo, ozbiljno se razboleo i umro, a baba je, naravno, to pripisala moćima našeg vilinskog drveta.

Lekovita strana biljke

"Pod zovom ne treba zazjavati (bez veze boraviti) ni danju, a kamoli kad je mrak", objašnjavala je Radinka, potvrđujući sve što su etnolozi napisali o verovanjima, običajima i kultovima biljaka. Sad, nezavisno od svega što su ljudi nekada mislili o ovom drvetu, činjenica je da je u pitanju izuzetno lekovita biljka, kojoj čak i dr Jovan Tucakov u kapitalnoj knjizi "Lečenje biljem" posvećuje obiman odeljak.

Cvet osušen služi za pripremu odličnog čaja za disajne puteve, a svež, samo opran, ide pravo u sok koji se u ono doba kuvao u mnogim kućama kao preteča svih onih "prirodnih" voćnih sokova kojih su danas pune prodavnice. Taj sok niko nije voleo, a svi smo morali da ga pijemo. Od crnih bobica pravi se slatko veoma korisno za krvnu sliku, a čak i list navodno leči neke kožne probleme. E, upravo u ovom grmu je ležao zec: u doba mog detinjstva niko se u Kikindi nije lečio preparatima od zove ili bilo koje druge biljke, nego je išao kod lekara.

Besplatno zdravstvo

Bilo je to vreme kad su uvedene vakcine i u upotrebu ušli razni ekstencilini i streptomicini koji su uspešno ratovali protiv mnogih infekcija. Lekari su preporučivali čajeve, ali, samo kao pomoćno medicinsko sredstvo, a u načelu bili skeptični prema lečenju biljem smatrajući ga "zastarelim" i "babinim vradžbinama", kako se izražavao jedan kikindski pedijatar čuven zbog svoje neljubaznosti prema zabrinutim majkama i bolesnoj deci. Lečenje, sa svim svojim manama iz onog doba, nije bilo nedostupno.

Pregled je u načelu mogao da se obavi istog ili sledećeg dana, bez ikakvog zakazivanja. Da neko čeka mesecima susret sa lekarom, bilo bi tema za novine. Ljudi iz grada i sela su mogli da prođu potrebne preglede relativno brzo i saznaju od čega boluju i kakvo lečenje im predstoji. Dijagnostička sredstva bila su smešna u odnosu na današnja, dijagnostičkih metoda bilo je malo, laboranti su peške brojali crvena i bela krvna zrnca u uzorku krvi izvađene iz pacijenta, ali, ono što je postojalo - bilo je na raspolaganju i nama običnim ljudima bez ikakve stvarne moći. Sistem zdravstvenih doprinosa radio je po nekom tajanstvenom principu o kome u ono doba nisam znala ništa, ali, čula sam od starijih da svi mogu da se leče.

Posle pregleda i dijagnostike, ljudi su odlazili u apoteke sa lekarskim receptima i preuzimali lekove, a većinu tih lekova - nisu uopšte morali da plate. Za decu, omladinu, studente - celokupna zdravstvena zaštita bila je potpuno besplatna, isto tako i za žene u vezi sa trudnoćom, porođajem i materinstvom. Stariji su uredno išli kod lekara bez straha da neće dobiti lek ili da će lek biti preskup u odnosu na njihove penzije.

Šta je, ne verujete?

Da ne znam kako je onda bilo, ni sama ne bih poverovala.

A ko je, uz redovno lečenje, još hteo da koristi lekove iz prirode, na primer, čaj i sok od zove, mogao je i to, niko mu ne bi zabranjivao. Danas mnogi prelaze na lečenje biljem ne zato što su naprečac postali pristalice prirodne medicine nego zato što za preglede kod lekara i lekove iz apoteke nemaju novca. Pa će tako čim procveta da zavlada prava pomama kuvanja soka od cvetova. Bar su oni besplatni, treba ih samo nabrati s drveta, šećer i limuntus će se već nekako nabaviti, a trošak struje, vode i ženinog rada svakako niko ne računa.

Samo pazite kad berete zovine cvetove, njihov polen ispušta snažan i sladak miris, a ko ga udahne, može da dobije jaku vrtoglavicu. Ili da se naprečac zaljubi - pa nije tek tako proglašena vilinskim drvetom. 

^{Tekst "Tu gde bile šire veš" objavljen je u rubrici "Kikindski nostagični život" u lokalnom glasilu "Kikindske", 11. maja 2018.}