Zbog čega je Beograd raj za "divlje pčele"?

Iako može izgledati zastrašujuće, rojenje pčela je korisno i veoma poželjno. U pitanju je potpuno normalan i prirodan proces koji se dešava svake godine, obično u proleće i rano leto, kada su uslovi najpogodniji za rast i razvoj kolonija. U pčelinjacima gde se medonosne pčele gaje, rojenje uglavnom sprečavaju pčelari, pa tako rojevi koji se mogu videti širom grada uglavnom potiču od divljih, slobodno-živećih kolonija, piše Klima101.

Divlje pčele zapravo su iste pčele, ista vrsta, kao i ona koju gaji čovek - u pitanju je medonosna pčela (Apis mellifera), samo što ona živi sasvim drugačijim, "divljim" životom. 

Tokom rojenja jedan deo kolonije, uključujući maticu, napušta postojeće gnezdo kako bi osnovali novo. Ovaj fenomen je deo prirodnog životnog ciklusa pčela i od ključnog je značaja za održavanje i povećanje njihove populacije, kao i zdravlje zajednica jer se tokom rojenja pčele čiste od patogena i parazita. Rojenje u Beogradu jeste nesvakidašnje česta pojava, zato što u našoj prestonici postoji neobično veliki broj društava divljih pčela. I to je dobra vest.

Najveća "prednost" Beograda je u lošim fasadama 

Možda zvuči čudno, ali urbane sredine mogu biti izuzetno pogodne za život pčela. Gradovi mogu nuditi bogat izvor raznovrsne hrane za pčele, budući da parkovi, bašte, i ostale zelene površine često sadrže različite vrste biljaka koje cvetaju u različito vreme, omogućavajući pčelama kontinuiran izvor hrane. Gradovi su takođe obično mesta u kojima nema prekomerne upotrebe pesticida.

Loša ekonomska situacija u Srbiji utiče, između ostalog, i na slabije održavanje fasada, a divlje pčele se najpre gnezde u šupljinama kao što su pukotine u zidovima, napušteni tavani ili drvene kutije za roletne. Iz sličnih razloga, većina ljudi ne može da priušti plaćanje uklanjanja društava, što opet doprinosi tome da mnoge kolonije i rojevi ostaju nedirnuti.

Zatim, problemi sa neregulisanim nadležnostima javnih službi, u kombinaciji sa nedostatkom specijalizovanih radnika i finansiranja, čine javna komunalna preduzeća neučinkovitim i nedovoljno pripremljenim za odgovor na zahteve građana za uklanjanjem kolonija i pčelinjih rojeva. Kao rezultat, mnoga od ovih društava ostaju nedirnuta.

Treba istaći i činjenicu da urbano pčelarstvo do skoro nije bilo zastupljeno u Beogradu, što je omogućilo da se zajednica slobodno-živećih medonosnih pčela razvija u skladu sa prirodnom selekcijom, bez "razvodnjavanja" genetičke raznovrsnosti uplivom gena iz gajenih košnica. 

Odlikuju ih evolutivne prednosti

Podaci koje su prikupili govore o tome da medonosne pčele u Beogradu najviše vole šupljine u zidovima i fasadama, i to na visini od tri do 15 metara. Ovo su društva koja opstaju a da ih niko ne dohranjuje, ne premešta na povoljna staništa, ne leči i ne ušuškava tokom zime.

Ali zašto je tako? Kako je moguće da istovremeno imamo toliko divljih pčela, a da sa druge imamo probleme sa uzgojem pčela u poljoprivrednim uslovima?

Odgovor je u suštini vrlo jednostavan - u pčelarstvu dominira veštačka selekcija, tj. biraju se matice koje polažu puno jaja, čije ćerke nisu agresivne prema ljudima, i društva koja daju puno meda. Sa druge strane, medonosne pčele koje žive samostalno imaju sasvim drugačije selektivne pritiske. Ne razmnožavaju se one koje su blage naravi i koje daju puno meda, već samo one koje uspevaju da opstanu uprkos svim negativnim pritiscima, hladnim zimama, bolestima. 

Samim tim, slobodno-živeće pčele su generacijama prilagođavane na lokalne uslove, i imaju potencijal da se bolje nose sa novim izazovima od gajenih društava.

Uopšte, sve divlje populacije domaćih biljaka i životinja su važni rezervoari genetske raznolikosti, što se takođe odnosi i na divlje medonosne pčele. Stoga, spontano uspostavljena populacija medonosnih pčela otporna na patogene i parazite, poput ove koja opstaje u Beogradu, mogla bi biti od velike važnosti za budućnost pčelarstva u Srbiji, ali i šire.