• Promene u agraru
  • 06.10.2015. 08:00

Agrar - 15 godina kasnije

Država je kroz proces privatizacije prodala 130.000 hektara zadružnog zemljišta, a to nije smela da uradi da je poštovala sopstveni Ustav. Od 1. septembra 2017. stranci bez prepreka kupuju naše zemljište. Za 15 godina - 12 ministara poljoprivrede. Strategija poljoprivrede je pisana u zavisnosti od toga koliko je novca bilo u budžetu.

  • 775
  • 446
  • 0

Prošlo je deceniju i po od petooktobarskih promena. Prvih nekoliko godina one su nazivane demokratske promene, da bi se taj pridev kasnije izgubio. I poljoprivreda je znatno drugačija nego što je bila 2000.-te godine.

Sa sekretarom Udruženja poljoprivrede, prehrambene industrije i vodoprivrede pri Privrednoj komori Vojvodine Đorđem Bugarinom, analiziramo šta je to bilo dobro, a šta loše u agraru u periodu od 15 godina.

Možda je, od svih procesa u poljoprivredi, najdinamičnija bila privatizacija društvenih poljoprivrednih preduzeća. Gde se grešilo i da li uopšte ima dobrih privatizacija?

Koncept privatizacije isključio je mogućnost da se profit ostvaren u poljoprivredi, dakle, u selu, reinvestira u selo. Zbog budžetskih interesa su se tražili i našli kupci koji ne žive u tom selu. Oni su profit iz poljoprivrede investirali u propulzivnije delatnosti, gde će se on maskimizirati. Mnogo je promašenih privatizacija, zato što je ušao "prljav novac". Ni u jednoj privatizaciji se nije tražilo poreklo novca. Mnoge od tih privatizacija su poništene. S druge strane, nije unapređen rad tih preduzeća. Ona su čak, devastirana, pošto su novi vlasnici iz njih izvukli više no što su uložili u kupovinu tih preduzeća. U članu 3. Zakona o privatizaciji nije bilo dozvoljeno da se vrši privatizacija prirodnih dobara. A zakonom o poljoprivrednom zemljištu je ono upravo proglašeno prirodnim bogatstvom u opštoj upotrebi.

Međutim, jednim mišljenjem Aleksandra Vlahovića, koji je u tom periodu bio ministar privrede i privatizacije, ono je više uvažavano od odredbi ova dva zakona. Poljoprivredno zemljište je tada procenjeno kao društveni kapital tog preduzeća i privatizovano. U posebnom problemu su bili oni koji su imali potraživanja iz tzv. "društvene svojine", koja je ukinuta amandmanima na ustav 1988. godine. Trebalo je da bude vraćen upis zadružne svojine u državne evidencije o poljoprivrednom zemljištu. To se nije desilo. Zahvaljujući ovom mišljenju, mnogo zadružne imovine, koja je po izvoru nastajanja privatna imovina ondašnjih zadrugara, pod imenom društvena svojina prodata novim vlasnicima poljoprivrednih preduzeća. To je bukvalno urušilo zadružni pokret, a država nije pokazala ni malo volje da po podnetim zahtevima aktuelnih zadruga, koje su nasledile zadružne poslove na lokalnom nivou, postupa i da vrati zadružnu imovinu.

Zbog toga je zadružni sektor ostao u velikom problemu. Ni do danas taj problem nije rešen. Inače, u Vojvodini su od 1962. - 1968., kada je oslobođeno pravo kolonistima da prodaju zemlju, zadruge kupile 196.000 ha poljoprivrednog zemljišta, da bi danas zadruge u Vojvodini koristile oko 70.000 ha poljoprivrednog zemljišta. Država je, dakle, kroz proces privatizacije prodala 130.000 hektara zadružnog zemljišta, a to nije smela da uradi da je poštovala sopstveni Ustav.

Opšti je utisak da je država prokockala priliku da pomogme, pre svega mlađim poljoprivrednicima koji imaju 5, 10 ili 15 hektara da dođu u posed do 50 i tako postanu koliko-toliko konkurentni u nekim oblicima intenzivnije proizvodnje.

U procesu privatizacije država se nije izjasnila da li želi farmersku ili tajkunsku poljoprivredu. Napravila je latifundije. Umesto da se na socijalnoj osnovi zbrinu oni koji ne mogu da se bore sa izazovima otvorenog tržišta i da se šansa da mladim i obrazovanim ljudima, koji žive na selu i poljoprivreda im je osnovno zanimanje, država nije uradila ništa. Tu su se desili stihijski procesi. Mi danas imamo u selu nekoliko velikih gazda i mnogo malih. Danas imamo i porodična gazdinstva na više stotina hektara.

Godinama se lome koplja nad resursima u poljoprivredi - zemljištu. Kako urediti tu oblast?

Sa zemljištem sve počinje i sve se završava. Taj problem država do danas nije rešila. U međuvremenu je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Mi ćemo imati obavezu da 2017. godine pod istim uslovima kao našim, omogućimo građanima Evropske unije da kupuju zemljište. Država je trebalo da definiše uslove pod kojima se to može desiti. Mi ćemo 1. septembra 2017. biti dovedeni pred svršen čin jer se međunarodni sporazumi moraju poštovati.

Na sceni imamo nekoliko krupnih igrača koji su uz pomoć političkih i drugih veza došli u posed 15, 20 ili 25.000 ha. Taj model nije zabeležen u Evropi i primereniji je južnoj Americi. Sa druge strane, pojavljuju se kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, tu je i nemački Tennis. Čini se da se tek otvara prava utakmica za poljoprivrednim zemljištem. Zar ne?

Zemljište u Vojvodini spada u sam vrh po kvalitetu u svetu. Jagma za zemljištem je počela kroz proces privatizacije. Mi sada imamo tzv. "nove investitore" koji to praktično i nisu. Uskoro će onaj koji bude imao zemlju biti u poziciji onoga koji sada ima naftu. Reč je o polu-privatnim aranžmanima pojedinaca koji kreiraju agrarnu politiku. Oni će uzeti najplodnije, uređeno zemljište. Dobro je što pojedini od tih "investitora" odustaju od najavljenih aranžmana. Oni nisu dobrodošli na ovim prostorima. Onaj koji je rezident države i tu plaća porez, treba da koristi resurs koji mu je obezbedila domovina.

Koliko ste zadovoljni usvajanjem EU zakonodavstva i njegovom primenom?

Mi jesmo na liniji usklađivanja domaćeg sa zakonodavstvom EU. Naš najveći problem je neprimenjivanje zakona u praksi. Zbog toga se stalno odlaže rok pristupanja EU. Srbija je propustila mnoge šanse. Kada je prihvatila Prelazni trgovinski sporazum kao deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, država je trebala da napravi institucije koje bi se suočavale sa izazovima slobodnog tržišta. Kroz period od šest godina smo smanjivali carine i našu poljoprivredu izlagali sve većoj konkurenciji. Vlada je zbog jeftinih političkih poena prihvatila jednostranu primenu prelaznog trgovinskog sporazuma, a da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nije bio verifikovan kod Vlada zemalja članica Evropske unije.

Za 15 godina smo promenili 12 ministara poljoprivrede. Generalna ocena je da se od ministra do ministra menjala agrarna politika. Čije Vam se mere čine za pohvalu, a ko zaslužuje kritiku?

Kritiku zaslužuju oni koji su se prihvatali ministarskog mesta da bi to bilo zapisano u njihovoj biografiji. Najveći broj njih je takav i bio i zbog toga su se često menjali. Neki su se u toku mandata učili poslu. Ako moram da pohvalim nekoga, iako se često nismo slagali, to bi bila Ivana Dulić Marković. Uvela je Registar gazdinstava i donela prvu Strategiju razvoja poljoprivrede. Drugi je problem, što njena, tj. vlada Vojislava Koštunice nije poštovala tu strategiju. Posle nje, svaki ministar je pravio svoju strategiju. Strategija je zavisila od raspoloživog budžeta ili njegovog rebalansa. Iz strategije treba da proizilaze zakoni, a ne obrnuto.

U ovom trenutku više hiljada devojaka i momaka pohađa srednje poljoprivredne škole i fakultete. Da li im možemo dati neku sugestiju, ohrabrenje, preporuku, nakon sumornih činjenica izrečenih do sada u razgovoru?

Oni bi, pre nego što krenu u te škole, trebalo da sklope dogovor sa svojim roditeljima, koji su domaćini u selu. Dakle, da ih pitaju da li će im prepustiti imanje nakon što završe školu? Ako to gazdinstvo može poslužiti kao oslonac za dalji razvoj, onda ima smisla obrazovati se. Ako je odgovor roditelja - ne, tada bi trebalo da potraže neko drugo zanimanje. Zapošljavanje kod novih, velikih gazda, ne može im doneti šansu da uspeju u životu. Mogu samo jeftino prodavati svoj rad. I što ih bude više, njihov rad će biti jeftiniji.


Tagovi

Peti oktobar Privatizacija Đorđe Bugarin Promene Poljoprivreda Prljav novac Aleksandar Vlahović Poljoprivredno zemljište Društveni kapital Zadružna imovina Zadružni pokret Vojvodina Selo EU Zemlja Nafta Zakonodavstvo Ivana Dulić Marković


Autor

Đorđe Simović

Više [+]

Dugogodišnji agrarni novinar, objavljuje u štampanim i elektronskim medijima u zemlji i regionu. Nosilac više nagrada za agrarno novinarstvo. Moto: "Nemoj pa se ne boj."