Borba da vodeničar bude zvanično zanimanje

Miroslav Cicić, autolimar po obrazovanju, iz varošice Stragari kod Kragujevca, vodeničar je postao silom prilika i sada na radnom mestu koje su mu preci obezbedili još pre 300 godina bije bitku da država ovo zanimanje proglasi zvaničnim. Njegova misija je i da projino brašno dobije status poljoprivrednog proizvoda.

Kada je devedesetih godina prošlog veka propala privreda, Miroslav se iz fabrike automobila u Kragujevcu vratio zanimanju koje mu je predodređeno mnogo pre nego što se rodio. U vodenici melje brašno i svo vreme se bori sa sustavom i porpisima, jer opstanak njegove vodenice zavisi isključivo od propisa.

"A, propisi kažu da registrovano poljoprivredno gazdinstvo ne može da prodaje projino brašno, jer nije poljoprivredni proizvod. Da biste ga distribuirali u maloprodajnim objektima potrebno je osnovati samostalnu trgovinsku radnju. Onda u šali kažem, hajde da dodamo tome još i d.o.o. pa da tri firme izdržavaju dva člana mog domaćinstva, priča Miroslav.

Proizvode iz vodenice jasno obeležiti

Miroslav kaže da su zato osnovali Udrženje vodeničara Srbije. Trenutno se oko 60 vodeničara iz cele Srbije, mada se procenjuje da ih ima još toliko, bori da njihovo zanimanje bude priznato kao i svako drugo. Kada ih bude bilo stotinu, imaće pravo da podnesu amandmane o zaštiti vodenica i tražiće da se uspostavi zanimanje vodeničara. Braniće i svoje pravo da proizvod iz vodenice bude jasno obeležen u prodaji i da ljudi znaju šta kupuju.

"To je namirnica koja je othranila Srbe u vreme velikih kriza, ratova i gladi. Najkvalitetnije je brašno iz vodenice, jer je mala količina meljave i nema, kao u mlinovima, pregrevanja brašna. Na taj način se gube kalijum i kalcijum. U mlinovima prvo ljušte brašno, skinu mu koru i melju ga bez klice. A svi znamo, šta znači klica u zrnu. To je začetak života i zbog toga za ovo brašno kažemo da ima dušu. U vodenici se melje od 30 do 50 kilograma brašna na sat, a u mlinovima do jedne tone, priča Cicić.

Od vodeničarstva se živi na ivici

Ovaj savremeni vodeničar žali se da je situacija u Srbiji takva da se od vodeničarstva živi na ivici. Zato kombinuje taj izvor prihoda sa poljoprivredom, voćarstvom i seoskim turizmom da bi se preživelo. Umesto vodeničareve sobe, napravio je apartman za mladence. Novopečeni mladenci tu mogu da provedu prvu bračnu noć. Opaske da vodenice posećuju vampiri razbija Cicić, jednostavnim objašnjenjem.

"Moja vodenica je najbezbednija na svetu. Nalazi se na reci Srebrenici na kojoj se u doba Nemanjića ispiralo srebro. A zna se da se vampir ubija srebrnim metkom. Ako baš naiđe vampir, ostaviću čašu vode sa reke, pa neka ga poprskaju i stvar je rešena. Prošla su ta vremena. Bez šale, ovo može da bude ozbiljan biznis. Pre će propisi da nas ubiju, nego što će vampir da naiđe", objašnjava Cicić.

Ostala samo jedna vodenica

U Stragarima duž reke Srebrenice, u doba Miloša Obrenovića, nekada je bilo 68 vodenica. Sada je ostala samo Cicićeva. Miroslav je predstavnik sedme generacije osnivača ove vodenice. Deda njegovog pradede, Jevđenije Cicić, bio je jedini osnivač "fabrike" projinog brašna. U gotovo idiličnom okruženju podno Rudnika, gde ispod njegove vodenice teče bistra voda, Miroslav kaže da opstanak zavisi samo od države.

Vodenice kao šoping molovi

Pre nekoliko stotina godina bilo je na desetine vodenica niz reku. Ljudi iz cele Šumadije dolazili su ovde sa zapregama sa žitom i stajali u redu. Čekalo se i po sedam dana. Dok ne stignu na red kod vodeničara, oni bi predali vunu u vunovlačari, otišli da potkuju konje, oklepaju sekire i motike, kupili potrepštine. Za tih nekoliko dana čekanja, morali su negde da spavaju i smeste stoku. I tad je postojao seoski turizam, a vodenice koje su radile 24 sata, su ličile na današnje tržno-poslovne centre.