• Černobil
  • 31.10.2019. 08:00
  • Černobil, Ukrajina

Černobil danas - moderna poljoprivredna gazdinstva niču u radioaktivnoj zoni

Kako bih saznao šta se tačno dogodilo sa poljoprivredom i kako danas žive poljoprivrednici u radioaktivnim zonama Ukrajine i Belorusije, odlučio sam da potražim odgovore od lokalnog stanovništva.

Foto: Vladimir Miloš
  • 1.785
  • 93
  • 0

Popularna HBO serija "Černobil“ u 2019. godini podsetila je svet na nuklearnu katastrofu iz 1986. godine. Eksplozija četvrtog reaktora nuklearne elektrane na severu današnje Ukrajine, smatra se najvećom katastrofom koja je uzrokovana ljudskom nepažnjom. Kako bih saznao šta se tačno dogodilo sa poljoprivredom i kako danas žive poljoprivrednici u radioaktivnim zonama Ukrajine i Belorusije, odlučio sam da potražim odgovore od lokalnog stanovništva.

Prostor oko grada Černobila i šire područje grada Pripjata, neće biti sigurno za život čoveka još 20 hiljada godina, navodi Nacionalna Geografija (National Geographic). Prema Nuklearnoj energetskoj agenciji (eng. Nuclear Energy Agency), radioaktivnim materijalom zahvaćeno je oko pet miliona i 200 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta na području današnje Ukrajine, Belorusije i Rusije. Na ozračenim prostorima pre katastrofe bile su organizovane prosperitetne kolektivne farme. Danas, na velikom slivu reke Pripjat ne postoje uslovi za proizvodnju hrane za ljude.

U selima Burki, Brahin, Dublin i Soboli život seljana nastavljen je uprkos izloženosti radioaktivnosti

Ali na svega četrdesetak kilometara severnije od nekadašnje nuklearne elektrane, nalaze se sela Burki, Brahin, Dublin i Soboli gde je život seljana nastavljen uprkos izloženosti radioaktivnosti. Lokalno stanovništvo nabrojanih sela kao i stotine drugih sela i gradića, pre 33 godine bilo je evakuisano. Nakon nekoliko godina mnogi su se vratili na svoja imanja i nastavili normalnim životom uz prisutnu nevidljivu opasnost po život.

Černobil pre 1986. godine

Ukrajinci i Belorusi veoma su gostoljubivi narodi. To su obrazovani i vredni Sloveni. U 20. veku smatralo se kako je svim Slovenima potreban vođa sa čvrstom rukom, radikalnim stavom i željom za ekonomskim napretkom. Vođena politika prošlog veka nikako nije išla na ruku Ukrajincima. Belorusi su manje iskusili promašene ekonomske odluke koje su dolazile iz Moskve. Širom Ukrajine, u tada najbogatijoj poljoprivrednoj sovjetskoj republici sejala se smrt ruralnom stanovništvu. Proizvedena hrana prisilno se otimala za potrebe vojske i imućnijih.

Kako bi osigurali dovoljno hrane u čitavom Sovjetskom Savezu, centralna politika pokrenula je radikalan pokret kolektivizacije poljoprivrednog zemljišta. Privatna imovina prisilno se otimala u "korist celokupnog društva“. Prvobitna ideja bila je osiguravanje hrane za stanovništvo ali i obračun sa tada bogatijim seljacima, "kulacima“.

Trideset i tri godine posle katastrofe moderna poljoprivredna gazdinstva organizuju se neposredno u radioaktivnoj zoni. Gazdinstvo Oksane Kahovske udaljeno je 35 kilometara od zatvorene elektrane Černobil. Trenutno Oksana organizuje proizvodnju bobičastog voća i ratarskih useva na 850 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Taj pokret doživeo je potpuni kolaps unutar ruralnog stanovništva. Količine proizvedene i ljudima dostupne hrane, kontinuirano su se smanjivale. Socijalističko kontrolisanje gazdinstva, u svim Sovjetskim republikama dovelo je do nedostatka inovacija, znanja i potrebne infrastrukture. Borba za golo preživljavanje nastavlja se i to u tada najbogatijoj poljoprivrednoj državi u Evropi. U drugoj polovini 20. veka, uvođenjem modernih zapadnih tehnologija "zelene revolucije“ prinosi poljoprivrednih useva povećavaju se i Ukrajina postaje "Breadbasket“ Evrope i Sovjetske Unije. Što bi značilo da je Ukrajina mogla da prehrani tadašnje stanovništvo Evrope odnosno evropskog dela Sovjetske Unije.

Kontrolisana propaganda Sovjeta prezentovala je uspešnu kolektivnu poljoprivrednu proizvodnju kao krajnji rezultat pravilno izvršenih agrarnih reformi. Ali stvarnost je bila drugačija. Razgovorom sa Ukrajincima sam saznao kako je već tada bilo čvrstih želja za odvajanjem Ukrajine od Rusije. "Svetu se predstavljalo cvetanje i uspešnost sprovođenja socijalizma, a mi smo pognute glave ćutali i radili za mrvice“, rekao je Ivan Motuz, jedan od sagovornika. Kad se govori o razdoblju sedamdesetih i prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, velik broj mojih sagovornika bio je podeljen. Mnogi govore kako je to bio jedini prosperitetni period Unije.

Svet okrenut naopačke

Prvi maj 1986., praznik rada koji je promenio svet zauvek. Prema danas dostupnim informacijama uzrok eksplozije četvrtog reaktora Černobilske elektrane bilo je testiranje reaktora u noći 26. aprila 1986. godine pod vođstvom neiskusnog nuklearnog inženjera. Uz navedeno, danas postoje tvrdnje kako je sovjetsko nuklearno inženjerstvo zakazalo kod same izrade nuklearne elektrane. Mnogi smatraju da je upravo černobilska katastrofa bila početak raspada Sovjetskog Saveza. Od tog događaja nadalje sve je krenulo naopako za tadašnje političke vođe. Nekoliko godina kasnije dogodio se raspad, u to vreme druge najsnažnije države na svetu.

Povratkom u sela, većina stanovnika vratila se poljoprivredi 

Volodimir Zhivetski iz malog beloruskog sela Burki, ispričao mi je svoje iskustvo. Volodimir je tada bio zaposlen u obližnjem kolhozu. "Kao i svake godine do tada, to je bio period setve jarih useva. Mehanizacija je neprestano radila na poljima kolhoza jer mi smo sa ponosom sejali novi život. Tada smo bili vrlo ponosni na naše društvene kompanije. To je država napravila. Kolhoz je bio mesto gde smo mogli da vidimo plodove svog rada. U to vreme telekomunikaciona infrastruktura bila je vrlo nerazvijena širom ruralnih predela. Volodimir nastavlja, mi nismo znali što se događa. Negde početkom maja, dobili smo naredbu evakuacije iz naših kuća. Naravno, bilo je otpora. Nismo znali zašto, niko nije davao odgovore. Bili smo prisiljeni. Imanja, zasejana polja i stoka, sve je ostalo iza nas", kroz suze je rekao Volodimir.

Imamo primera porodica koje su pružile otpor kod evakuacije i ostale da rade i žive u radioaktivnoj zoni. Ti ljudi su preživeli na hrani koju su proizveli na radioaktivnoj zemlji. Na njihovim primerima vidimo da nema nikakvih posledica, kaže Aleksij Taraski.

Nedaleko od sela Burki, nalazi se nešto veće naselje Brahin. Okolo su sve pusta sela. Jedini stanovnici su poneka starica i divlje životinje. Sagovornici iz mesta Brahin kažu kako im se tada čitav svet okrenuo naopačke. "Mesta u pograničnom području sa Ukrajinom danas ne postoje. Pre, tamo je bilo živahno, deca su odrastala, a danas nema nikoga", govore meštani Brahina. Ljudi su bili odvedeni u udaljena mesta, a zemlja ostala napuštena. Brahin je mesto smešteno tik uz radioaktivnu zonu rezervata Palieski u Belorusiji. Tamo se život vratio. Škole, prodavnice, ambulante danas normalno rade. Većinom tu žive ljudi koji nisu hteli da se odsele odnosno oni koji su se vratili nakon nekog vremena.  

Hrana iz radioaktivne zone

Trideset i tri godine posle katastrofe moderna poljoprivredna gazdinstva organizuju se neposredno uz radioaktivnu zonu. Gazdisntvo Oksane Kahovske udaljeno je 35 kilometara od zatvorene elektrane Černobil. Trenutno Oksana organizuje proizvodnju bobičastog voća i ratarskih useva na 850 hektara poljoprivrednog zemljišta. Oksana je pre četiri godine preuzela posrnuli kolhoz. Preuzeti kolhoz bio je zatvoren od 1986. godine. Uz pomoć švedskih ulagača, Oksana je pokrenula vrlo zanimljivu poslovnu priču.

"Mi ovde proizvodimo visokokvalitetnu hranu za životinje i ljude. Pokušavamo da pomognemo stanovništvu koje je ostalo da živi i održava ova područja. Naša firma osigurava zaposlenja, a u isto vreme povećavamo proizvodnju na površinama koje su u vlasništvu seoskih domaćinstava. Od ove godine počeli smo sa otkupom meda. Mnogi vide svoju priliku upravo u bavljenju pčelarstvom", navodi Oksana.

Ali koliko je hrana iz tog područja sigurna za zdravlje ljudi? Odgovor sam potražio kod Aleksija Taraskog u Kijevu. Aleksij je nezavisni inspektor hrane koji već duži niz godina radi na uticaju radijacije na zdravlje ljudi. Do nedavno su delovi Belorusije i Ukrajine imali strogu zabranu stavljanja poljoprivrednih proizvoda na tržište. Zahvaljujući istraživanjima i strogim kontrolama došlo se do zaključka kako je hrana proizvedena u nekim područjima radioaktivne zone sigurna za konzumiranje.

"Imamo primera porodica koje su pružile otpor kod evakuacije i ostale da rade i da žive u radioaktivnoj zoni. Ti ljudi su preživeli na hrani koju su proizveli na radioaktivnoj zemlji. Na njihovim primerima vidimo da nema nikakvih posledica", govori Aleksij Taraski. 

Najveći problem su šumski plodovi

Prema dostupnim informacijama koje prenosi Reuters, masovniji povratak u radioaktivne zone i početak proizvodnje hrane započeo je 2014. godine. Jedan od razloga povratka stanovnika u ta područja je nemogućnost finansiranja evakuisanih ljudi u velikim gradovima. Zbog nestabilnosti u Ukrajini mnogi su tada izgubili sigurne poslove u gradovima. Povratkom u sela gde su živeli pre 1986., otvorile su im se nove mogućnosti. Jedna od njih je upravo poljoprivreda.

Život se nakon 33 godine od katastrofe vraća u zahvaćene delove Ukrajine i Belorusije

Aleksij dodaje, ukoliko se gornji sloj vegetacije, koji je bio pogođen radijacijom okrene dole, uticaj radioaktivnosti na novu vegetaciju je minimalan. Najveći problem su šumski plodovi, poput gljiva. To nikako ne preporučujemo za konzumaciju. U Belorusiji, delimično u Ukrajini i Rusiji postoje strože kontrole hrane na radijaciju u poređenju sa Evropskom Unijom.

Konzumacija mesa, mleka, meda i žitarica u nekim područjima zahvaćenih radioaktivnim materijalom je zabranjena, a u većini nije. Lokalno stanovništvo proizvodi hranu koju konzumira i oni tu ne vide nikakve probleme. Postavlja se pitanje da li je hrana nakon 33 godine zdrava za konzumaciju ili je jednostavno došlo do nedostatka novca za finansiranje daljih istraživanja ?!


Foto prilog


Tagovi

Černobil Nuklearna katastrofa Radioaktivnost Belorusija Ukrajina Poljoprivreda Sovjetski Savez Hrana Siromaštvo


Autor

Vladimir Miloš

Vladimir Miloš je magistar ekonomije sa specijalizacijom u poljoprivredi. Studirao i radio u Kraljevini Holandiji, radio na mnogim međunarodnim projektima, dobitnik dve dekanske nagrade, svojevremeno urednik studentskog časopisa "Plug". Poruka: Rizikuj! - Ako pobediš bićeš srećan, a ako ne pobediš bićeš mudriji.

Izdvojeni tekstovi

Izdvojeni oglasi