Hleb je više od namirnice. Njegov značaj olako se shvata, iako hleb kazuje opširnu priču o životu ljudi na ovim prostorima.
Nema trpeze na koju se ne stavlja hleb, ali malo se zna o njegovom istorijatu i simbolici u Šumadiji i Pomoravlju. Njegov značaj olako se shvata, iako hleb kazuje opširnu priču o životu ljudi na ovim prostorima. Hleb je više od namirnice.
Njegov istorijat govori o tome da nije u pitanju samo gastronomska poslastica, već pokazatelj društvenog, sociološkog i kulturološkog nasleđa nas samih. O tome najviše govore obredni hlebovi iz kojih se "čitaju" običaji, razmišljanja, nadanja i strepnje.
Najstarije pominjanje hleba u srpskim dokumentima je u Prizrenskoj hrisovulji i Dušanovom zakoniku. Više od šest hiljada godina hleb objedinjuje narode sveta. Namirnicu, koja je othranila civilizacije, podarili su Egipćani.
"Obredni hlebovi, koji su se pripremali za svečanosti i praznike, životne cikluse, godišnja doba, govore o našem načinu života, kako razmišljamo i šta su nam namere", kaže Violeta Cvetanoska, kustos Narodnog muzeja u Kraljevu, koja je tri godine istraživala značaj i istorijat hleba u ovom delu Srbije.
U Srbiji su se kroz istoriju mnogi događaji slavili, posebno namenjenim hlebovima. Za Božić se sprema česnica, dan ranije badnjačica. Poseban hleb se mesio na dan rođenja deteta u porodici. Ovaj obredni hleb mesile su rođake i žene iz komšiluka kada novorođenče stigne na svet. Donosile su presnu pogaču povojnicu i uglavnom je bila bez ukrasa. Donošenje povojnice predstavlja simboličan čin uvođenja deteta u širi krug zajednice.
Postupaonica se mesila kada dete napravi prve korake
Danas gotovo zaboravljena postupaonica mesila se na dan kada dete napravi prve korake. Majka je mesila pogaču i na nju stavljala figure od testa u obliku čekića, srpa, češlja, pera, lenjira, knjige i mnogih drugih alata, koje bi mogle da predskažu budućnost deteta.
Na pogaču koja se pravila za krštenje deteta stavljala se jabuka, novac ili vezene bele košulje. Od svadbenih obrednih hlebova pravila se pogača za proševinu. U drugoj polovini 20. veka ona je ukrašavana vunicom vedrih boja i ogledalcem da nevesta može da se ogleda. Ova pogača bila je presna, a to znači da se pravila bez kvasca. Dodavano je tek malo praška za pecivo ili sode bikarbone. Za mladence se mese mladenčići. Oni su premazivani medom i deljeni gostima i komšiluku. U nekim krajevima mesila ih je tek dovedena snaha i uvek bi pravila jedan više, namenjen njenom nerođenom detetu.
Takozvana figuralna peciva mesila su se za Božić i simbolizovali su sve vrste domaćih životinja, useva, alatki. Od figura najčešće se mesila "njiva"- okrugla i izbrazdana pogača, namenjena zemlji i usevima. Zatim "makaze" - hleb namenjen ovcama, a potom i kolač sa četiri kružića namenjen kravama, dok je šupalj bio za konje. Rano ujutru na Božić domaćin je odlazio u štalu i stoci davao polovinu figuralnih kolača. Drugu polovinu je nosio ukućanima da pojedu.
Vasilisa se mesila za Mali Božić. Bila je slična česnici. Ukrašavala se pupoljkom od šljive ili jabuke i sa drvenim grančicama, koje su po narodnom verovanju predstavljale Sveto trojstvo. U pogaču su se stavljala razna znamenja koja su simbolisala zdravlje, bogatstvo i napredak. Posebno su se, kao i danas, ukrašavali slavski kolači i zanatlijski, vaskršnji, a ovo istraživanje otkrilo je i nekoliko recepata, kao što je hleb sa puterom ili vinom.
Figuralni hlebovi
Hleb danas skoro svi kupuju u pekarama. Često se baca u kontejnere. Svedoci posleratnog vremena kažu da tada nije bilo tako. Hleb se čuvao, štedeo i cenio. Imao je veću vrednost, jer se oskudevalo u svemu, pa i u žitu. Posle Drugog svetskog rata somun je bio retka namirnica, koja se za retke prilike željno iščekivala u kući. Hleb se nije služio vruć, isto kao i proja, da ga tako ukusnog, ne bi ukućani odmah pojeli i da bi što duže potrajao.
Porodično vaspitanje nije dozvoljavalo bahaćenje za stolom. Niko nije usuđivao da ostavi koricu nepojedenu ili da je baci. Svako je za stolom uzimao hleba taman koliko mu treba.
Za hleb kažu da njegova misterija nije samo muzejska, već živa ljudska riznica kolektivnog pamćenja, koje se prenosi sa generacije na generaciju. Kada pogledate stare izreke i poslovice, shvatićete još jednom značaj hleba. Radivoj Lazić u predgovoru svoje knjige "Hleb naš nasušni" tvrdi da je hleb suština. U hleb se kunemo (’leba mi), njime proklinjemo ( ’lebac ti se ogadio), on nam je pravilo (ko tebe kamenom, ti njega hlebom), zbog njega se iseljavamo (trbuhom za kruhom) i njime se branimo od ucena i nevolja kao poslednjim utočištem - Neću vala pristati, makar suv ’leba jeo.
Tagovi
Autorka
Belarus 820 - omiljen i lak za održavanje. Ne trpi preopterećenje, najlakše strada - kvačilo
Najveća zabeležena suša naterala firmu koja proizvodi penušava vina da otpusti radnike jer grozđa - nema
Edamame je naziv za dobro poznatu mahunarku - jede je i Novak Đoković
Nije platio saobraćajnu kaznu, pa u zatvor otišao - traktorom
