I čarape za folkloraše i vezene haljine: Ljubenka je majstorica svog zanata

Čim završi sezonu prodaje ručnih radova na Vlasini koju je organizovala uz podršku Turističke organizacije Opštine Surdulica, Ljubenka MiIosavljević iz Vladičinog Hana, odmah ulazi u svoju radionicu gde započinje izradu novih. Kada uđe u čaroban svet stvaralaštva ne izlazi sve dok ne osmisli neku novu kreaciju koju će oplemeniti vezom. U tome je ponekad prekine njena rođena sestra koja dođe da joj pomogne. Tada dugo razgovaraju o vezu koji treba da nastane na njima, bojama konca koji će da upotrebi, ali i načinu na koji to treba da uradi. Njeno mišljenje joj je veoma važno i zbog toga je uvek sa posebnom pažnjom sasluša, baš kao i kada je kao dete učila od nje da veze.

Osim nje, Ljubenka je imala još tri sestre od kojih je takođe učila kako se tka, plete, veze i hekla. Kad god bi one nekim poslom otišle iz kuće odmah bi u ruke uzimala njihove započete ručne radove i nastavljala da radi na njima. Naročito je zanimao vez pa je sa velikim uživanjem samoj sebi demonstrirala naučene veštine u vezenju brzog i punog veza, raznoraznih pokrstica, zlatoveza.

"Brzi vez, kako mu samo ime kaže, je najlakši i veoma brzo se izveze zadata površina. Pun vez je teži za rad zato što zahteva veću preciznost i upotrebu više konca", priča Ljubenka ističući da joj je zlatovez bio najzanimljiviji zbog toga što se radio zlatnim koncem.

Tkalje su ga u to vreme najviše upotrebljavale prilikom tkanja košulja, ali je dosta primenjivan i u vezu ukrasnih detalja na narodnim nošnjama.

Prvi posao

Jedna od njenih sestara je bila majstor za necanje, jednu od najkomplikovanijih tehnika u ručnom radu, kojom se najpre iglom i koncem prave mreže, a potom popunjavaju raznim motivima.

"Ona je ovom tehnikom radila mekreme zavese. Od konca konoplje je napravila mrežu na kojoj izvezla predivne ruže. Sećam se da su žene zastajale kraj prozora naše kuće na koji je bila okačena jedna takva i dugo stajale diveći joj se", priča ona, ističući da ovu tehniku nije uspela da savlada do kraja.

Nije ni mogla jer se odlučila za školovanje, a kada je zasnovala svoju porodicu u potpunosti se udaljila od izrade ručnih radova. Da im se vrati odlučila je tek kada je uzela socijalni program u firmi u kojoj je radila. Tada je nabavila juta platno i na njemu počela da veze predivne stolnjake i miljee koje je prodavala na pijaci. Tada su njen raskošan talenat primetili ljudi iz Društva srpskih domaćina koji su joj predložili da okupi žene koje rade slične ručne radove i formiraju njihov ogranak u opštini. Ovaj predlog je sa oduševljenjem prihvatila i uz pomoć tadašnjeg predsednika opštine uspela da okupi žene i formira udruženje.

Šapat igle: Kada vez govori više od reči

"Tada smo nas dvadesetak vezilja dobile i prvi posao od udruženja. Za njih smo vezle maramice sa njihovim amblemom za ukrašavanje buklije – drvene flaše. Koristile smo mahom brzi vez kojim smo oslikavale plodove i stabla voća od kojih se pravi rakija."

Plete čak i kupaće kostime

Posle toga, stizale su ponude za izradu veza na košuljama od kojih su mnoge završile u kulturno umetničkim društvima, haljinama, kostimima, kaputićima, zavesama… Ženske košulje je obavezno krasio raskošan vez na kojima je dominirala crvena, zelena, roze i braon boja, dok je na muškim bio umereniji sa plavom, žutom i zelenom bojom. Svaki vez radile su specijalnim koncem koji je lepo prianjao uz pamučnu tkaninu od koje su bile košulje sašivene, a koji prilikom pranja nije otpuštao boju. Ona je svojom rukom vezla ženske torbe sa raznoraznim tradicionalnim motivima za kupce u inostranstvu.

I ko zna dokle bi njihovi radovi stigli u svetu da su imali menadžera koji je mogao da im u oštroj konkurenciji obezbedi nove poslove, a kako to nije, udruženje je počelo da se osipa.

Kada je videla šta se dešava otišla je na kurs tkanja u Novi Sad čim joj se ukazala prilika za to. Tamo je naučila kako da tka na razboju raznovrsne šare po šemama, a potom i otvorila svoj prodajni prostor na Vlasini. Kupcima je odmah ponudila raznovrsne komade odeće izrađene od materijala koje je sama tkala i ukrašavala vezom. Ponudu je upotpunila i nizom tkanih i pletenih šalova sa kapama, jastuke vezene debljim pamukom na prtenom platnu...

Nađe se i po neki pleteni kupaći kostim, ali i čarape za folkloraše koje je svojom rukom izvezla. Najtraženije su joj vezene košulje i presrećna je kada ih proda mladima koji se bave folklorom. Njene vezene haljine u kombinaciji sa heklanom čipkom na krajevima najviše kupuju mlade dvojke. Tim povodom je pre deset godina organizovala svoju prvu samostalnu modnu reviju u opštini na kojoj su njene modele nosili maturanti.