Lanac i katanac za dobro poslovanje

Od 1. novembra za 10 radnika DPP "Branko Gleđa" prestao je radni odnos. Naime, početkom maja Ministarstvo privrede obavestilo je direktora da je pokrenut predstečajni postupak u ovom preduzeću jer nije obavljena privatizacija po Zakonu o privatizaciji. Ministarstvo rada putem e-maila poslalo je obaveštenje da zaposleni imaju pravo na socijalni program, jer po Zakonu o stečaju, svi zaposleni ostaju bez zaposlenja.

Plan i program je odobren, krajem avgusta novac je uplaćen na namenski račun firme, a narednog meseca svima su isplaćene otpremnine. U firmi je ostao dugogodišnji direktor koji je sada ovlašćeno lice i još troje ljudi koji su angažovani preko ugovora o privremeno-povremenim poslovima.

Šest decenija "Branko Gleđa" bio je oslonac selu

U Banatskom Višnjićevu gotovo da nema kuće i porodice koja se na neki način nije oslanjala na nekadašnju zemljoradničku zadrugu, a sadašnje društveno poljoprivredno preduzeće.

Saša Latinović trenutno je preko privremeno-povremenih poslova angažovan kao portir, a u ovom preduzeću je radio 18 godina. Kaže da, ako zadruga stvarno propadne, ne zna gde će i šta će da radi.

"Ovde može samo da se radi kao sezonac. Imam između sedam i osam hektara svoje zemlje, ali ne mogu da se upustim u neku ozbiljniju proizvodnju jer imamo problem sa plasmanom robe. Može da se radi, ali kome prodati kad je grad daleko? Mi samo možemo da sedimo i čekamo šta će biti. Živim sa suprugom koja je nezaposlena i sa roditeljima. Otac je takođe bio zaposlen u ovoj firmi i ima penziju nešto preko 11.000 dinara. Zemlja nam takođe donese neki novac, ali to je nedovoljno za život. Celokupna egzistencija moje porodice zavisi od moje plate", priča Latinović.

Preduzeće i dalje radi

Mileni Škundrić koja još uvek radi na poslovima administracije, knjigovođe i obračunima kooperanata, takođe je isplaćena otpremnina. Ona nema puno staža, te je i otpremnina minimalna. Kaže da je imala veću platu za godinu dana rada nego od otpremnine za čitav staž.

"Imali smo redovne i dobre plate. Živim sa roditeljima koji imaju male penzije. Moja primanja koja su bila redovna i sigurno je da su nam mnogo značila. Posla nema nigde u okolini, pogotovo ne u mojoj struci i stvarno ne znam šta bih mogla da radim, a da izdržavam sebe i roditelje. Posla jednostavno nema. Prihvatila bih bilo šta, samo kada bi mi se ukazala prilika. Nadam se da ću i sada dobiti platu i ako mi je status drugačiji. I dalje se radi, i dalje ima uplata na blagajni, kooperanti izmiruju svoja dugovanja, računi stižu, režijski troškovi moraju da se plaćaju. A neko sve to mora da evidentira i proknjiži", rekla je Škundrić.

Ovo je potvrdio i Stevo Basta, dugogodišnji kooperant DPP "Branko Gleđa".

"Sa firmom sam sarađivao, voleo bih da saradnju i dalje nastavimo, ali ne znam šta će biti. Ovde smo nabavljali sve što nam je bilo potrebno, pa mi je želja da ostanu kao zadruga. Mogli smo da im predamo robu, da uzmemo seme, đubrivo, zaštitna sredstva, jednom rečju, sve što je potrebno za proizvodnju. Još je moj otac sa njima sarađivao, a ja sam samo nastavio. Saradnja je trajala decenijama i to bez ikakvih problema. Pare za predatu robu uvek su stizale na vreme. Od njih se plaćao preuzeti repromateijal i to je to. Ako se preduzeće ugasi biće mi mnogo teže da radim. Rodom sam iz Banatskog Višnjićeva, ovde sam nasledio zemlju, a živim u Novom Sadu. Ako se firma ugasi po repromaterijal ću morati da idem ili u Žitište ili u Begejce ili ne znam ni ja gde. Onda moram da razmišljam i kako sve to da dovezem. Do sada nije bilo problema. Dođem ovde, sve što mi je potrebno natrpam u traktor, razbacam po njivi i završio sam posao. Ne znam zašto se sve ovo dešava", pita se Basta.

Procenjena vrednost 300.000 evra. Kome idu novac?

Tržišna vrednost hektara zemlje je od 10.000 do 12.000 evra. Oranice DPP "Branko Gleđo" vrede oko 300.000 evra, a tome treba dodati i mehanizaciju i objekte. Prvi put njive su ostale neuzorane jer niko ne želi poslovni odnos sa ovom firmom.

Ukoliko se pokrene stečaj on može da traje jako dugo i pitanje je kada bi potraživanja bila naplaćena. Ranijih godina uzimali su seme, hemiju, đubrivo, gorivo i sve to plaćali nakon žetve.

"Razmišljali smo da ove godine zemlju izdamo u zakup drugima, da napravimo neku poslovno-tehničku saradnju. Ali, Zakon kaže da ukoliko se otvori stečaj svi ti naši ugovori i dogovori postaju nevažeći. Mi smo u začaranom krugu iz kojeg ne vidimo izlaz. Privrednom sudu u Zrenjaninu smo ponudili plan reorganizacije, rasprava je zakazana, poverioci su se pozitivno izjasnili. Međutim, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika nije dala saglasnost na taj plan i program. Kao najbolje rešenje po budžet Srbije naveli su - bankrot. S obzirom na to da dugova nema, da je vrednost firme velika, sve pare završavaju u državnoj kasi", objasnio je Vojin Trkulja, direktor DPP "Branko Gleđa".

Apelacioni sud odlučuje šta dalje

O daljoj sudbini ovog poljoprivrednog preduzeća odlučiće Apelacioni sud. Odluka se čeka, kakva će biti ne zna se, ali se zna da svi od nje strahuju.

"Svi kažu da više ništa nema veze sa zakonodavstvom i pravom jer ne postoji ni jedan razlog za stečaj. Ali, postoji mogućnost da resorno ministarstvo podnese predlog za pokretanje stečaja jer firma nije privatizovana. Nema ni jedne zakonske norme koja sudiju tera da pokrene stečaj i upravo zbog toga sud u Zrenjaninu to i odbija. Ne znamo više ni kome da se obratimo jer svi samo kažu čućemo, videćemo, razmotrićemo, javićemo“, kaže Trkulja.

On dodaje da je po njima ovaj problem jednostavno rešiti. Zahtev za pokretanje stečaja treba da povuče Ministarstvo privrede, a Vlada treba da da saglasnost da se poljoprivredno preduzeće transformiše u zadrugu.

"Svi navode da je problem u zemljištu, a o kakvom problemu je reč niko neće da govori. Nekome to zemljište treba. E treba i nama. Raspolažemo sa 270 ha oranica i za svaki hektar imamo urednu dokumentaciju kako je kupljen, odnosno da ga je kupila Zemljoradnička zadruga "Branko Gleđa". Zadruga je 1976. godine ušla u sastav kombinata jer je tada bila takva politika. Prvo smo prešli u organizaciju udruženog rada "Begej Žitište", onda je ta organizacija ušla u sastav Kombinata "Servo Mihalj" Zrenjanin. Tada nije bilo drugog izbora jer je to bila politika vremena. Jedini izbor je bio po raspadu kombinata 1989. godine. Ali tada nismo mogli znati šta će se kasnije dešavati. Tada su se jedni transformisali u zadruge, a drugi u preduzeća. Na žalost, mi smo odlučili da budemo društveno preduzeće. No, bez obzira na to, mi smo pravni sledbenici ZZ "Branko Gleđa", mi smo oni koji su stekli imovinu. Zakon o zadrugama veoma jasno kaže da će sve zadruge koje dokažu kako su stekle imovinu, svojinu upisati kao zadružnu. Mi imamo potrebna dokumenta, ali nismo zadruga već društveno preduzeće, koje po Zakonu o privrednim društvima više ne postoji", obajsnio je Vojin Trkulja.

Jedino pitanje koje se nakon ovog obrazloženja može postaviti je: ko je i zašto dozvolio da se dođe u ovakav vakuum?

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane

Svi zaposleni u DPP "Branko Gleđa" bili su iz sela, a sa meštanima je rađena kooperacija. Oni su uzimali repromaterial, a preduzeće je otkupljivalo njihovu robu. Društveni i sportski život u selu oslanjao se na pomoć preduzeća. Ali, poslednjih 11 godina koliko preduzeće vodi borbu za opstanak, pojedinci iz susednih sela su iskoristili priliku i napravili skladišta, te poslednje tri četiri godine rade sa poljoprivrednicima i preuzeli su tržište. Preduzeće zbog svih dešavanja nije smelo da investira u skladišne kapacitete, jer je u početku bilo društveno preduzeće kojem preti privatizacija. Sada je izgubilo trku sa konkurencijom jer ima nerešen status. Svoju robu više niko neće da ostavlja kod dojučerašnjeg sigurnog poslovnog partnera, jer ako se pokrene stečaj, ta roba ulazi u stečajnu masu i proizvođač ne može da bude naplaćen.

Živimo u vremenu kada je spisak firmi koje imaju blokirane račune zbog dugova poduži i kada je otvaranje novih radnih mesta i očuvanje postojećih prioritet. Izumiranje sela je višedecenijski negativan trend. Tu se postavlja pitanje da li država može i sme da dopusti da se ugasi firma koja 60 godina dobro posluje, redovno izmiruje svoja dugovanja i plate zaposlenima, nije u blokadi i nosilac je života u selu koje već beleži veliku migraciju stanovništva? Pozitivno mišljenje Vlade o preregistraciji u zadrugu moglo bi da spase čitavu situaciju. Ali, već 11 godina šest vlada nije donelo takvo rešenje. Možda to i nije tako lako?