Navodnjavanje: Šta je potrebno za izgradnju akumulacije?

Navodnjavanje poljoprivrednih površina, bilo da se radi o povrtarstvu, voćarstvu ili ratarstvu danas je ključ proizvodnje. Manjak padavina tokom ključnih meseci vegetacije, a onda i suša, poljoprivrednu proizvodnju dovodi pod upitnik. 

Sve je više onih koji se odlučuju na ovo ulaganje, a jedan od načina je i izgradnja akumulacije. 

Da bi se isplatila, najmanja preporučena poljoprivredna površina koju ćete navodnjavati je oko 20 hektara, saznajemo od Siniše Hrgovića, diplomiranog inženjera agronomije ujedno i ratara koji navodnjava svoje ratarske kulture. 

Kako kaže, veličina akumulacije osim od površine koju treba pokriti, zavisi i od količine vode koja nam je potrebna za razvoj vegetacije kao i od samog uređaja koji će se koristiti. 

"Standard za ratarske kulture je tokom vegetacije, u najkritičnijim mesecima, dakle junu, julu i avgustu, osigurati 100 do 150 litara po metru kvadratnom, u četiri do šest normi navodnjavanja. Ako ima kiše tokom vegetacije, 100 je dovoljno”, otkriva i dodaje da u voćarstvu, a posebno povrtarstvu ta količina može biti i viša jer je reč o proizvodnji u kojoj, kada se krene sa navodnjavanjem, vodu treba obezbediti tokom cele vegetacije, odnosno intenzivnog rasta. Ovde se najčešće koriste sistemi kap na kap gde nema puno gubitaka vode i isparavanja, posebno ako su ukopani u zemlji. 

Prednosti akumulacije 

Prednost akumulacije u odnosu na bušenje bunara, na primer, je i tome što se voda u takvim jezerima taloži pa su manje potrebni filteri, a osim toga, ona je toplija u odnosu na bunarsku što je puno pogodnije za biljke. 

Dakle, potrebno je iskopati rupu, staviti zaštitni sloj u obliku jačih folija ili cerada koje će sprečiti da voda ode u podzemlje kao i osigurati pumpne stanice koje će distribuirati vodu do sistema koji će se koristiti. 

Najpogodniji teren za ovakav način je nizinski ili pak prirodna depresija dok je na padinama i kosinama teško koristiti bilo koji sistem koji je na otvorenom budući da dolazi do oticanja. 

Najbolja gradnja na prirodnoj depresiji

Jasno je da za bunar za pokrivanje pet hektara poljoprivrednih površina ne mora da ima protočnost i količinu vode kao onaj koji će pokrivati 50 ha.

Dakle, ako se odlučite za izgradnju akumulacije na prirodnoj depresiji, nakon što je obložite folijom, u njoj ćete skupljati godišnje padavine ili vodu osiguravati iz obližnjih potoka, kanala ili reka. Ako je kopate na mestima gde nema prirodne depresije i prirodnog dotoka vode, onda je morate puniti iz bunara, a tada su vam potrebne potopne pumpe. Kod samih akumulacija se mogu postaviti spoljne pumpne stanice koje su uronjene u nju pa prebacuju vodu u sistem koji se koristi. 

“Za 20 ha navodnjavanja po pitanju ratarske proizvodnje, recimo da trošite 25 milimetara kišenja po površini, to je 40-ak kubika vode. Potrebno je pet, šest dana da bi je navodnili kako treba. Ako trošimo 40 kubika na sat, za 20 sati to je 800 kubika. Dakle, za pet, šest dana je potrebno 2.500 do 3.000 kubika vode”, zaključuju stručnjaci. 

Šta je sve potrebno zavisi od puno faktora

Marijo Puškarić, vlasnik vrlo uspešnog poljoprivrednog gazdinstva, sa izgradnjom akumulacije krenuo je 2008. godine i koristi je već 12 godina u proizvodnji krompira, belog i crvenog luka, ali i cikorije, soje, pšenice i kukuruza. 

On nije imao potrebu da postavlja foliju jer je zemljište na kojem je kopao nepropusno pa je to bila jedna od prednosti.

“Danas je kroz vegetaciju potrebno 200 litara po m2. Koristimo kapacitet pumpe sa motorom na dizel, a povoljnije je ako neko u blizini ima izvor električne energije”, pojašnjava nam Puškarić. 

Izbor pumpe zavisi od kapaciteta. Takođe su potrebne cevi koje se postavljaju pod zemlju.

“Ako je moguće, one se zakopaju uz parcele i naprave izvodi svakih 60 do 90 metara. Na njih se pripajaju uređaji za distribuciju vode, bilo da je reč o mikro rasprskivačima ili rolomatama, tifonima ili pak linearima, kišnim krilima, kako ih god nas zovu. Tu je i sistem kap na kap, za manje površine.” 

Ističe da su kišna krila najkvalitetniji način distribucije vode jer daju najbolje rezultete. Naravno, u tom slučaju morate da imate veliku širinu površine jer ih ne možete pomerati tokom sezone budući da su dugački 200 do 300 metara, sa točkovima i elektromotorima. Iza njih su mikrorasprskivači, a onda tifoni.

Njegovo jezero je zapremnine 400 do 500 hiljadu kubika, a iskopano je na nešto više od pet hektara površine. U toku vegetacije u njemu se skuplja voda, posebno kada dođe jači pljusak od 50 do 70 litara vode po m2.

“Efektivno kroz vegetaciju uspemo da prikupimo i distribuiramo 500 do 600 hiljada kubika što je dovoljno za površinu od 300 hektara sa navodnjavanjem od 200 mm. To nam je dovoljno za naše glavne kulture, beli i crni luk i krompir."

Puškarić: Zadržimo kišnicu

Ovaj ozbiljni proizvođač ističe da vodu treba prikupljati sa površina kojima se gazduje, a takvih, brežuljkastih, imamo. Tada je višestruki efekt jer se u vreme intenzivnih padavina i kiša smanjuje pritisak na vodotokove i odvodnjavanje jer u kritičnom, površinskom opterećenju, vodotoci se spašavaju od viška.

“Ja sam apsolutno protiv zadiranja u reke, osim kad nema drugih opcija zato jer u njima imate otpad iz kanalizacija, gradova, industrije... Kada ona dolazi s poljoprivrednih površina, to je čista situacija”, komentariše i dodaje da vodu koja padne na nekom području treba zadržati na toj mikro lokaciji i koristiti za navodnjavanje. 

"Pre se govorilo o količinama od 150 mm u vegetacijskoj sezoni, danas treba obezbediti čak 200 do 250 mm jer u vreme vegatacije veći gubitak evaporacijom. Raspored padavina je takav da se u junu koji je statistički najkišovitiji u godini, nakon njega novembar pa maj, dogodilo da su maj, jun uz jul najsušniji”, upozorava. 

Smatra da se danas isplati navodnjavati i soju i kukuruz te udvostručiti prinose što je posebno važno uz današnje visoke cene.

“Nema šanse da ću zasejati jedan hektar luka ili krompira ako nemam osigurano navodnjavanje. To samo lud čovek može napraviti”, kaže Puškarić koji u proizvodnji luka, na primer, navodnjava svaki dan.

“Lani su mi se pokvarile dve pumpe jedna za drugom i šest dana nisam zalivao. Prepolovio mi se rod luka. Tada više nije bilo popravka. Evaporacija je zbog velikog broja sunčanih sati ogromna, a luk ima plitak koren i ako ga nisi zalio, neće dati zadovoljavajući prinos.” 

Dakle, ističe kako je broj sunčanih sati kroz godinu ključna.

"Znači, nije problem samo manja količina padavina i njihov raspored nego zbog ovih uslova gubite puno više vode”, upozorava dodajući i da je vegetacija pomaknuta za 20 do 25 dana u poslednjih samo 30 godina. 

Kada je reč o pumpama, oni imaju jednu kapaciteta 240 m3 na sat i pritiska od 10 bara pa jednu od 90 kubika, koje su samostalne, sa svojim motorima. Osigurali su još dve koje su na kardanski pogon, za rezervu u slučaju da se sa ovima nešto dogodi. Jedna je od 90, a jedna od 60 kubika. 

“Bunare nismo kopali, nije bilo potrebe. Moja preporuka, civilizacijska je da zadržimo kišnicu za navodnjavanje jer svako zadiranje u podzemlje je uzimanje kredita od budućih generacija”, kategoričan je te daje primer Amerike gde imaju ogromne sisteme koji koriste podzemne vode, čija je nivo drastično pao pa danas smanjuju količne.