Pešači do prodavnice i nazad 24 kilometra, ali neće da napusti kućni prag

Stanovnici Mrkovice koji su u tom selu živeli posle Drugog svetskog rata ni u najgorem snu nisu mogli da zamisle da će pola veka kasnije njihovo mesto podno Čemernika imati samo jednog stanovnika. Mrkovica je posle Drugog svetskog rata imala 58 domaćinstava i 277 stanovnika, a već skoro dve decenije u njoj živi samo Dragiša Savić (71).

Ima struju i vodu, pa i signal za telefon

Savić je čitav svoj radni vek proveo u Ivanjici, ali se nakon odlaska u stečaj firme u kojoj je radio vratio u rodno selo.  

"Povratak u rodno mesto je moj izbor. Imam solidnu penziju i mogao bi da živim u gradu, ali kako bi tamo provodio vreme? Ne želim da se hvalim, ali sam radan. Navikao sam da stalno nešto radim. Ovde u selu sadim povrće, cveće, sređujem svoje dvorište, berem pečurke. Stalno sam u pokretu. Kad bi ležao po ceo dan - brzo bi nastradao", istakao je Savić.

Naš sagovornik je kazao da život u Mrkovici, nije lak, ali da je njemu najbitnije da ima struju i vodu. Ima i signal za mobilni telefon.

"Namirnicama se snabdevama u Predejanu koje je odavde udaljeno 12 kilometara. Svake srede idem pešice do tamo kupim u prodavnicama i na pijaci šta mi treba i donesem u rancu. To su 24 kilometra svake srede, a u povratku nosim ranac težak sedam do osam kilograma."

Šta kad sneg zaveje?

Prema njegovim rečima, preko zime, kada sneg zaveje planinski put kojim odlazi do Predejana namirnicama ga snabdeva sestrić koji živi u susednom selu Lebetu. 

"On mi u Vladičnom Hanu kupi sve što mi treba, a onda krenemo u isto vreme. On iz Lebeta, ja iz Mrkovice i sretnemo se negde na pola puta", objasnio je Savić.

On je kazao da je sve vreme dok je radio u Ivanjici redovno obilazio svoju porodicu u Mrkovici. Kada je definitivno odlučio da se vrati, nije ga brinulo to što do sela nema asfaltnog puta i što su se ljudi otuda odselili, već je samo brinuo kako će sebi obezbeđivati hleb.

"Vrlo brzo sam naučio da mesim hleb i sada sigurno to bolje radim od mnogih žena. Umem sve da spremim. Voleo bi da probate moj pasulj sa majčinom dušicom ili čorbicu sa suvim vrganjima", rekao je naš sagovornik.

U Mrkovici do kraja života

Jedini stanovnik Mrkovice sa setom se seća vremena kada je to selo, kako kaže, bilo najnaprednije u čitavom kraju.

"Mrkovica je prva u ovom kraju posle Drugog svetskog rata dobila školu. Išla su u nju i deca iz susednih sela Lebeta i Ljuteža. Meštani su obrađivali svaki delić zemlje, čuvali stoku. Pravile su se svadbe, ispraćaji u vojsku. Lepo se živelo", priseća se Savić sa setom dok pokazuje značku koju je dobio za primerno vladanje u vojsci koju je služio u Splitu.  

Savićevi prijatelji i žena sa kojom je 25 godina bio u vanbračnoj vezi nagovaraju ga da odustane od Mrkovice, ali je on odlučan da tu živi do kraja svog života.

"Nedostaju mi ljudi, a najviše moja Marija koja živi u Obrenovcu, ali tamo ne bi mogao da preživim ni tri dana. Ona me redovno obilazi, a prođe i po neki lovac i drvoseča tako da imam povremeno sa kim da popričam. Društvo mi stalno pravi moj pas, a od skora me svakog dana posećuje i jedan zec. Dođe do dvorišta, pogleda me i ode."

Razlog osipanja sela - putevi?

Prema njegovim rečima, u selo dolaze povremeno i Mrkovčani koji su se odselili u Predejane ili druga mesta širom Srbije, ali ima i onih koji godinama nisu obišli svoje kuće i imanja.

"Kada siđem u Predejane gde se najviše ljudi iz sela odselilo dođu pa me pitaju u kakvom im je stanju kuća, a ja njima kažem - kako vas nije sramota da me to pitate. Ja mogu jednom nedeljeno da pešice dođem do Predejana, a vi ne možete jednom godišnje da obiđete mesto gde ste se rodili", istakao je Savić.

Naš sagovornik ne veruje da će se još neko vratiti da živi u Mrkovici, a glavni razlog za to su loši putevi koji vode do sela.

"Puteva ima sa različitih strana, iz pravca Predejana, Vladičinog Hana, Crne Trave i Leskovca, ali ne zna se koji je od koga gori. Da je asfaltiran neki od tih puteva, drugačije bi sigurno selo izgledalo. Sada se dovde jedva stiže i terenskim vozilima", rekao je Savić.

Doći do Mrkovice zaista jeste veliki poduhvat jer su planinski putevi uzani, zarasli u travu ili ukopani. Samo selo je potpuno utonulo u šumu, travu i šipražje, tako da bez pomoći ljudi iz tog kraja vrlo ga je teško pronaći.