Rad sa volovima šest dana, a sa traktorom šest sati

Pre više od 100 godina, onaj ko je obrađivao hektar zemlje utrošio bi šest dana da uz pomoć volova samo uzore njivu. Upućeni tvrde da je nekada jedan hektar, isto što i danas čitavih 10 hektara. Ove tvrdnje potkrepljenje su pričama predaka iz prošlosti, kojih se naslednici sećaju. Dilema da li se danas na selu radi više ili manje neće skorije biti razrešena. Sa mehanizacijom je fizički lakše, kažu poljoprivrednici, ali uslovi tržišta su drugačiji, pa se vremenski radi isto ili čak i više nego pre sto godina. 

Ko hoće da radi, neka vinograd sadi

Miloš Aleksandrović je početkom 20 veka imao 2,5 hektara vinograda u okolini Topole. Njegov praunuk Božidar kaže da je za to vreme bila velika površina za obradu i veliki posao.

"Čokoti su sađeni u razmaku metar sa metar. Tako je svaki hektar imao po 10.000 čokota. Za to vreme bio je ogroman posao, pa se veruje da je tada i nastala izreka - ko hoće da radi, neka vinograd sadi. Najveća pomoć je bila zaprega, odnosno konji. Sve ostalo obavljalo se ručno", kaže Božidar, koji je nastavio porodični vinogradarski posao.

Najteži posao je bila zaštita. Vinogradari su na svojim leđima nosili prskalice sa kojima su štitili lozu.

"Pričali su da je to bilo mukotrpno, jer kada krene vegetacija u proleće, odmah počinje i zaštita od plamenjače, pepelnice. Dok prođu ceo vinograd, dođe vreme da ponovo idu u novi krug zaštite. I tako sve do početka berbe", navodi Aleksandrović trenutke iz prošlosti svog pradede Miloša.

Posle berbe, grožđe je iz vinograda transportovano zapregom, a što se prerade tiče, postojale su muljače, ali su uglavnom bile na ručni pogon. A ručno muljanje grožđa je spor proces. S druge strane, vinogradari su veoma dugo čekali na red da dođe njihovo vreme za muljanje, jer nije svako domaćinstvo imalo ovu opremu. Danas je ovaj posao dosta lakši, zahvaljujući mehanizaciji, iako ima faza koje se i dan danas rade ručno.

Danas se ne radi manje

Ni ratari, ni povrtari nisu bili pošteđeni mukotrpnog rada. Vojko Raketić iz Stančića, moravskog sela kod Čačka, kaže da je njegovim precima trebalo i po pet, šest dana samo da se uzoru hektar njive, sa volovima ili konjima. Ali tu nije bio kraj pripreme.

"Posle toga moralo se u njivu da se zemlja usitni, pa da se naprave brazde. Sve se radilo iz pomoć zaprege. Nije bilo traktora kao danas, pa ni drljača i plugova. Ipak, ne radi se manje. Mislim da se u njivi provodi čak i više vremena, nego ranije, iako mehanizacije ima na svakom koraku", navodi ovaj Moravac na pragu 80. rođendana.

Konjima se dovozila roba na pijace

A roba do kupaca iz čačanskih sela odvozila se zapregom. Povrće se tovarilo u takozvani špediter, pa se konjima po čitav dan putovalo do 60 kilometara udaljenog Kragujevca, ili nešto kraće do Milanovca, Čačka, Kraljeva. Ko je imao sreće da svu robu odmah proda na pijaci, mogao je kući da se vrati i za manje od dva ili tri dana. A ko nije, ostajao je i po više dana, pa čak i čitavu sedmicu. Za to vreme njive su čekale. 

Ništa manje vremena nije bilo potrebno ni za košenje livade, plašćenje sena. Ono što se danas uradi za nekoliko sati, vredni domaćini su sami sa svojim ukućanima ili u mobi radili danima. Vlada uverenje da su se poljoprivrednici tada više družili i razgovarali, iako je svako od njih svoju muku imao i bio opterećen teškim fizičkim radom.

Foto: Biljana Nenković