Slike od slame remek-dela umetnica sa severa Bačke

Na severu Srbije slama ima posebno mesto u seoskim domaćinstvima jer samouke umetnice, slamarke od nje prave prava remek-dela, umetničke slike i različite upotrebne predmete. Međutim, pre više od dva veka seoske žene, mahom Bunjevke, nisu imale kako da manifestuju svoj raskošni talenat. Razlog je bio taj što u to vreme na severnobačkim selima nije bilo boje i drugih umetničkih materijala, dok je konac za vez bio privilegija imućnijih porodica. S druge strane, ljudi na selu su imali plodnu zemlju i na njoj žito koje ih je sve hranilo. Tako su, seoske žene, dok su čuvale guske na strništima, počele da pletu onim materijalom kojeg su imale napretek, slamom koja je ostala posle risa, kako Bunjevci nazivaju žetvu.

Od venčića i prstenova, do umetničkih slika

Slamu, sa koje su skinule ostatke zemlje, potapale su u vodu sve dok ne bi omekšala toliko da može da se razdvoji "meso" od omotača. Tako su nastale trakice, koje su one tada presovale i oblikovale prstima. Spretnošću koja ostavlja bez daha, pravile su ukrase za kosu, broševe, venčiće, ukrašavale svoje domove. Devojke su u vreme zrenja plele prstenje od slame, ili perlice od nekoliko klasova, da bi darivale i obradovale drage osobe. Malo pomalo, pored upotrebnih, nastajali su i umetnički premeti.

Dužijanca čuvar bunjevačke tradicije

Kako prenose Novosti, prekretnica u toj vrsti umetnosti nastala je 1911. godine, kada je sveštenik Blaško Rajić u subotičkoj crkvi svetog Roka priredio prvu Dužijancu, kao narodnu i crkvenu liturgijsku svečanost. Za tu veliku i veoma važnu svečanost ispleten je veliki venac od žita, okićen ružicama. To je polako postajalo tradicija, a onda je umesto venca od žita ispletena kruna, koja je iz godine u godinu postajala sve lepša i raskošnija.

Tavankut - prestonica slamarstva

Ipak, vredne žene nisu čekale avgust da bi svoje umeće predstavile na Dužijanci, nego su tokom cele godine stvarale. Njihov rad nije ostao neprimećen, pa je u okviru Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva "Matija Gubec" u Tavankutu 1961. godine počeo rad žena slikara, naivnih umetnica nazvanih "slamarke". Godinu dana kasnije, nastala je prva slika od slame "Rit", autorke Ane Milodanović. Ta slika je zadivila likovne kritičare što je podstaklo i druge samouke umetnice iz Žednika, Đurđina, Tavankuta i Subotice da na slikama izrađenim od slame prikažu ono što ih okružuje i inspiriše: salaše, đermove, njive, toranj Gradske kuće i druge motive.

Na slikama od slame se ne koristi boja

U Subotici i okolini postoji nekoliko sekcija i udruženja slamarki, a osim prestonice Tavankuta, vredne i kreativne žene stvaraju u Đurđinu, Bajmoku, Čantaviru. Prema rečima Kate Gruber, za izradu dobre slike od slame, slamarka najpre mora da zna lepo da crta. Nakon što se grafitnom olovkom nacrta motiv, na sliku se lepi slama, koja je prethodno omekšana i raspeglana. Na slikama se ne koristi boja, već se senči različitim vrstama pšenice. Od nekih ostaje svetlija, a od nekih tamnija slama. Kata objašnjava da se skalpelom seku tanke niti koje se lepe na sliku, koja je zbog svojih specifičnosti trodimenzionalna.

Koristi se slama pšenice, ječma, zobi...

Slamarke tvrde da je za slikanje najbolja slama od domaće pšenice, zvane bankut, koja lako poleže. One dodaju da može da se koristiti i slama novijih vrsta, kao i slama od ječma ili zobi, upravo zbog postizanja različitih nijansi. Slamarke napominju da je gornji članak, prvi ispod vlata, najtanji deo slamke i on služi za pletenje. Plesti se može sa od 2 do 15 slamki, što zavisi od toga šta se želi postići. Drugi članak ispod vlata može da se koristi i kao pletivo, ali i za "slikanje.

Što ne kažu reči, kaže slama

Umetničkog dela nema bez slame, ali ni bez strpljenja i ljubavi prema umetnosti. Kata Gruber ističe da je slike od slame sama počela da radi da bi svome sinu predstavila lepote salaša na kojem je odrasla i poslove koje su obavljali njeni roditelji da bi prehranili porodicu. Gruberova ističe da ono što ne umeju kažu reči, kaže slama. Ona pojašnjava da je za jednu veću sliku potrebno oko pola godine predanog rada. Kako naglašava, prsti često ogrube, a nekad čak znaju i da zabole. Međutim, sve to iščezne pred lepotom završenog umetničkog dela.

Kata zaključuje da joj je žao što mlade žene danas nemaju mnogo vremena, ali ni strpljenja da se posvete ovoj umetnosti koja ne samo da oplemenjuje dušu već i ljude sa severa naše zemlje vraća svojim korenima.