Slow food je filozofija življenja

Slow food pokret odlično je prihvaćen u Vojvodini jer njegov smisao nije samo sporo uživanje u hrani, kako se to kod nas često tumači, već je zapravo reč o celoj filozofiji življenja. Ona podrazumeva vraćanje tradicionalnim vrednostima koje savremena trka za novcem baca u zaborav.

Inače, pokret je nastao 1989. godine u Italiji kao protivteža brzoj pripremi hrane takozvanom fast food, ali i sve bržem načinu života.

Hrana treba da je ukusna, čista i poštena

Hrana treba da je ukusna, čista i poštena kaže Dejan Budić, predsednik Slow food u Novom Sadu i objašnjava šta to konkretno znači.

"Mi promovišemo ukusnu, čistu i poštenu hranu. Ukusna hrana zadovoljava čula svojom svežinom i aromom i deo je lokalne kulture. Čista - znači da se proizvodi i konzumira bez štete po životnu sredinu, dobrobit životinja i zdravlje ljudi. A poštena? Ova hrana je dostupna potrošaču po fer ceni, ali je i fer plaćena proizvođaču. Jedan od glavnih ciljeva Slow food je zaštita biodiverziteta, odnosno biološke raznovrsnosti. Tu se misli na sve biljke, životinje i ljude na planeti. Posebno se štite njihove razlike jer one predstavljaju najveću vrednost. U širem smislu reči to znači raznovrsnost hrane, kulture, jezika i tradicije“, rekao je Budić.

On je još dodao da u svetu ima više od 1.500 zajednica hrane koje se popularno zovu Conviviumi i u koje predstavljaju udružene male proizvođače autohtonih sorti biljaka i rasa životinja. U Srbiji ima šest zvanično registrovanih conviviuma i to u Futogu, Novom Sadu, Glediću, Beogradu, na Dorćolu i u Velikoj Plani.

Sirevi prepoznatljivog ukusa

Savremena tehnologija u zajednici sa tradicijom daju sireve prepoznatljivog ukusa, proizvedene od prvoklasnog kozjeg mleka alpino rase u uslovima visoke higijene. Takvi sirevi se proizvode i u sremačkom selu Jazak.

"Mnogi koji dođu da vide moju farmu od četrdesetak koza pitaju odakle mi ideja da proizvodim šest vrsta sireva. Odgovor je da ideja uopšte nije moja, već da se oni prave po tradiciji koja je karakteristična za Frušku goru stotinama godina unazad. Važno je istaći da je kozije mleko zdravije od kravljeg jer su čestice masnoće kod njega sitnije i ljudski organizam ih brže vari. Najznačajnije je zapravo da se način uzgoja koza kod nas, malih proizvođača, razlikuje od uzgoja u velikim sistemima. Naše koze uglavnom idu na ispašu, jedu detelinu, smeše kukuruza i ječma, odnosno zdrave sirovine. I kvalitet vode doprinosi kvalitetu mleka. Moje koze piju vodu u Jazku, dakle reč je o izuzetnoj vodi. Zdrav input, donosi mleko izuzetnog kvaliteta. Kvalitetan je i sir i prodajem ga po ceni od 1.100 dinara za kilogram, pa na više“, kazala je Ljiljana Paušić Mojić iz sremskog sela Jazak.

Istakla je i da su sve koze u njenom stadu umatičene, kao i da je naveći problem u ovom poslu obezbediti reproduktivni materijal jer država do sada nije priznavala veštačko osemenjavanje u kozarstvu, odnosno uvoz kvalitetnog genetskog materijala prilikom matičenja. U Vojvodini, pa i na teritoriji cele Srbije malo je priplodnih jarčeva, te je teško izbeći krvno srodstvo. To se odražava na produktivnost na farmi.

Uzgoj mangulice iz znatiželje

Miloš Pajić iz Bačkog Petrovca pre osam godina je iz čiste znatiželje počeo da odgaja mangulice. Osnovni motiv da se opredeli za ovu proizvodnju je bila priča da su meso, slanina i drugi proizvodi nastali od ove autohtone rase svinja izuzetno zdravi i da ne sadrže loš holesterol. Prvi konzumenti bili su on i članovi njegove porodice, a danas je kulen koji proizvodi na tradicionalan bačkopetrovački način, tražen na tržištu.

"Mangulica je, za razliku od belih svinja poput landrasa i jokšira, manje zahtevna. Ona jede domaću hranu počev od baštenskog, livadskog, pekarskog otpada, kukuruza, ječma, ovsa, lucerke, pa do drugoklasnog kupusa, repe i tako dalje. Jedini problem je što trenutno nemam dovoljno sredstava da napravim sertifikaciju koja je važna kada negde iznesem svoj proizvod. Nedostaje mi novac i da kupim par jutara zemlje i da tamo izmestim životinje iz obora. Godišnje proizvedem oko 40 mangulica, a njihovo meso prerađujem kod kuće. Od Pokrajinskog sekreterijata dobio sam bespovratna sredstva za adaptaciju postojećeg objekta za preradu mesa. Sve radim po HACCP standardima, tako da je zdravstvena bezbednost hrane maksimalna. Imam ugovore sa kafilerijom, agencijom za deratizaciju, dezinsekciju i dezinfekciju, laboratorijom za analizu briseva i gotovih proizvoda“, objasnio je Pajić i dodao da je za kvalitetan kulen važno odabrati kvalitetno i zrelo meso svinja koje su hranjene domaćom hranom koja nije genetski modifikovana.

Proizvode plasira na različitim manifestacijama, a najveći plasman ostvaruje kod kuće jer ima svoje stalne mušterije. Miloš kaže da je cena suvomesnatih proizvoda od magulice veća iz više razloga. Krmača ne prasi više od šest prasića i godišnje ima jedno i po leglo. To je duplo manje od belih rasa. Ove svinje ne jedu koncentrat, već domaću hranu i da bi dostigle težinu od 150 kg treba im i do godinu i po dana. Dakle, proizvodnja je dugotrajna, samim tim i skuplja, a prerađevine nisu adekvatno vrednovane. Primera radi, kilogram sušene šunke od bele svinje iz konvencionalne proizvodnje košta 1.100 do 1.200 dinara. Isto toliko je i od mangulice. Ali, u preseku šunke od mangulice trećina je krtina, odnosno crveno meso, dok je dve trećine belo. Upravo to belo je ono što je korisno po zdravlje.

Adut je sorta Neoplanta

Jovan Kuzmanović je proizvođač voća i grožđa, a jedan hektar vinograda rezervisao je za domaću sortu vinove loze Neoplanta. Jovan pripada četvrtoj generaciji porodice Kuzmanović koja se bavi proizvodnjom grožđa i vina. Nakon završenog novosadskog Poljoprivrednog fakulteta preuzeo je posao od dede i oca.

"Nas vinara je zaista mnogo i borba za tržište je daleko veća nego devedestih godina. Neoplanta je sorta nastala na Institutu u Sremskim Karlovcima, a priznata je 1970. godine. Mi smo je zasadili 10 godina kasnije, a već devedesetih godina su je skoro svi iskrčili. Mislim da je ova sorta nepravedno zapostavljena jer daje izuzetan kvalitet. Pre dve godine odlučio sam da od ove sorte proizvodim vino i to na tradicionalan način. Stranci traže da probaju naše sorte i tradicionalno pravljena vina. Tako je i moje vino služeno na belom brodu Johan Štraus uz domaću hranu", ispričao je Kuzmanović.

Fruškogorski lipov med, jedinstven u svetu

Fruškogorski lipov med poslednje tri godine ima sertifikaciju proizvodnje. U Srbiji postoji 56 napisanih elaborata o geografskoj oznaci, a svega pet proizvoda ima ovu oznaku, objasnio je Miodrag Čupić, predsednik Društva pčelara "Jovan Živanović".

"Markica o sertifikaciji je za potrošača siguran znak da u proizvodu zaista ima onoga što je navedeno u sertifikatu ili elaboratu. Kad je Fruškogorski lipov med u pitanju propisano je da donja granica prisustva polena bude minimalno 60 posto. Na terenu, inače polen lipe sadrži se u medu i preko 90 posto. Važno je znati da je Društvo pčelara "Jovan Živanović" nosilac oznake geografskog porekla, a proizvođači su pčelari ili poljoprivredna gazdinstva i oni su objedinjeni u društvu. Razlika između konvencionalno proizvedenog meda i Fruškogorskog lipovog meda je u sertifikaciji i praćenju postupka proizvodnje u svim segmentima, od zdravstvenog stanja pčela do mesta na kojem se pčele nalaze, pakovanja i tako dalje. Na taj način dolazimo do proizvoda za koji analize pokazuju da je jedinstven, monofloralni med u Evropi", kazao je Čupić.

Od države ovaj pčelar, kao i njegove kolege, očekuje pomoć ne u novcu, već u stvaranju mogućnosti da se ovaj med izvozi.

Izvoz autohtonih proizvoda, dobrobit za srpsko selo

U Srbiji ima puno onih koji proizvode kvalitetne i u Evropi tražene proizvode. Na evropsko tržište bi mogli da se plasiraju domaći tradicionalni proizvodi po izuzetno prihvatljivim cenama. O inostranom tržištu treba razmišljati jer ono donosi mnogo bolju zaradu od domaćeg. A bolja zarada znači da celo jedno domaćinstvo može lepo da živi, da uposli radnike, izdržava vlastitu proizvodnju i ne traži pomoć od države. I što je možda i najvažnije, mladi bi mogli da se vrate na selo, tvrde proizvođači okupljeni u Pokretu Slow food Novi Sad.

Foto: Dejan Budić