• Radoš Bajić
  • 07.01.2018. 18:00

Srpsko selo: Kako da zaustavimo nestajanje?

"Mi smo poblesavili gledajući političare, koji mahajući parama iz našeg jadnog srpskog budžeta ponavljaju: "Evo imamo pare, daćemo vam subvencije. Daćemo vam 7.000 evra po radniku". I tako neki kosooki dođe u Inđiju, Pazovu ili centralnu Srbiju, pa dobije nekoliko miliona evra za pogon. A šta ćemo sa agrarom? A šta je sa srpskim seljakom? Ko će da subvencioniše onog mučenika kojeg smo nekad zvali primarni poljoprivredni proizvođač?", pita Radoš Bajić.

Foto: Aleksandar Marinković
  • 3.008
  • 152
  • 0

Nedavno je Centar za agrarnu istoriju Univerziteta u Novom Sadu, na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu, organizovao je dvodnevni naučni skup "Teorija i praksa agrara u istorijskoj perspektivi". Uz mnoge umne glave, među kojima je bio akademik prof. dr Dragan Škorić, glumac i filmski reditelj Radoš Bajić održao je nadahnutu besedu o propadanju srpskog sela. Bila je to prilika za razgovor sa ovim izuzetnim umetnikom.

Član Odbora za selo SANU

Akademik Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti često u svojim nastupima kaže da je Odbor za selo SANU jedan od najagilnijih: po svom radu, projektima, inicijativama. Vi ste član tog odbora. Kakva su Vaša zaduženja?

Pre svega da kažem kako sam primio informaciju o imenovanju. To je bilo pre 6-7 godina. Bez ikakve najava, na moj mail je stigla odluka i rešenje o postavljenju u članstvo tog tela. U to vreme su bile popularne skrivene kamere pa sam pomislio da je reč o šali. Uvek ima onih koji osporavaju moj rad i pomislio sam da je to njihovo maslo. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Elem, u Odboru za selo nas ima dvadesetak, 6-7 akademika, tu su naučnici, profesori univerziteta itd. Zadužen sam za pitanja, kulture kao jednog od aspekta života na selu. Imam, u izvesnom smislu, operativna zaduženja. Aktivan sam u komunikaciji sa medijima, da pomognem da aktivnosti Odbora izađu izvan zidina Akademije. Jer, po statistici, srpski narod je u 75% seljački narod. Koji je u prvom drugom ili trećem kolenu potekao sa sela.

Svaka druga kuća je prazna

Svesni smo katatstrofalnih demografskih podataka kada je reč o stanovništvu na selu. Kako te trendove ublažiti, ako ne možemo da ih zaustavimo?

Dugo vremena je u kritičnim godinama na selu važila jedna pouka za mlade: "Idi u grad, lupaj džezve, nemoj zemlju da prevrćeš". Od te odgovornosti ne mogu pobeći političari koji poslednjih 100 godina upravljaju našim životima. To nam je došlo glave. Da bi se to ispravilo potrebno je veoma mnogo vremena, napora, pameti, rada i na kraju novca kako bi se vratili na pravi put.

Radoš Bajić

Negativno demografski trendovi na selu prisutni su u celoj Evropi, ali reklo bi se da je retko gde stanje katastofalno kao kod nas?

Ovog leta sam bio u Austriji. Bio sam u selima. Na ulasku u sela u Koruškoj stoje table UNESKO-a. Njihova sela su zaštićena kao kulturno, civilizacijsko i socijalno dobro. Tamo su kuće kao čokolada. To je odavde na samo par stotina kilometara. Sa druge strane pre nekoliko dana sam bio na snimanju u Beloj Crkvi. Svakako da najbolje znam centralnu Srbiju, ali svakako dobro znam i Vojvodinu. Ali kad vi vidite tu propast vojvođanskog sela?! Svaka druga kuća je prazna. Nema naroda. Niko ne ide ulicom. Vlaga je udarila do amajia.

Emotivna kopča sa Vojvodinom

Iz vašeg stvaralaštva smo videli odnos prema centralnoj Srbiji. Kakvo je važe viđenje Vojvodine?

Vojvodinu mnogo volim. Imam jednu emotivnu kopču sa njom. Godine 1962., kada sam imao devet godina, u centralnoj Srbiji je bila izuzetna suša. Nije bilo hleba. Onda su srpski seljaci iz doline Morave dolazili u Vojvodinu da beru kukuruz i da vade repu. Naknada im je bila da ponesu nekoliko vreća kukuruza kako bi se narod prehranio. U jednom takvom egzodusu, mene je moj otac poveo. Proveo sam mesec i nešto dana u Čurugu. Mene je fascinirala ravnica. To je bio potpuno drugi svet koji sam otkrio. Momentalno sam zavoleo močvare, ševare, ravnicu, vrane konje, čeze, pa na kraju i svinjokolje.

Selo je ostavljeno i zapušteno

Britki ste na jeziku. Koliko je državna administracija kumovala devastaciji srpskog sela?

Poznato je da imam izrazito kritički stav prema stvarnosti i odgovornosti ljudi koji su svojom voljom želeli da vode ovu državu. Niko te ljude nije terao da se bave tim poslom. Mi smo poblesavili gledajući političare, koji mahajući parama iz našeg jadnog srpskog budžeta ponavljaju: "Evo imamo pare, daćemo vam subvencije. Daćemo vam 7.000 evra po radniku". I tako neki kosooki dođe u Inđiju, Pazovu ili centralnu Srbiju pa dobije nekoliko miliona evra za pogon. A šta ćemo sa agrarom? A šta je sa srpskim seljakom? Ko će da subvencioniše onog mučenika, kojeg smo nekad zvali primarni poljoprivredni proizvođač? Tajkuni će znati da apliciraju i da naprave biznis plan. Kako će ovaj mučenik da aplicira? A državu boli briga za njega. Ko gleda šta radim i šta pišem vidi humor u "Selo gori, a baba se češlja", jer želim da udahnem našem narodu i optimizam i veru. Međutim, osnovna rezonanca mog osećanja kada govorim o selu je bol. Jedna užasna ostavljenost, jedna totalna zapuštenost.

Napuštena sela na Staroj planini (Foto: Aleksandar Marinković)

Povratak u zavičaj

I za kraj, umesto zaključka, odlomak iz besede Radoša Bajića nazvane "Povratak u zavičaj".

„...nakon nekoliko sati vožnje, stižem u moje rodno selo. Umoran, i sa bolom u leđima, zaustavljam automobil ispred seoske prodavnice da ocu kupim kafu, "Negro" bombone, ratluk, kutiju čaja od nane i šećer u kockama.

Ispod nastrešnice uz sama ulazna vrata je omanja kamara uree i ruske NPK, ili mešavine kako je seljaci zovu, čiji jedan džak ima cenu praseta od 15 kilograma žive vage, što nije ni čudo, jer je preko crnomorskih luka došao uz najmanje maržiranje tri posrednika.

U seoskoj svaštari u kojoj se i zimi i leti pije pivo, u kojoj se pored đubriva, soli, kafe, šećera, jeftinih cigara, mogu naći i banane i pomorandže treće klase, slanina u foliji bez bar koda, gumeni opanci koji su se nekad proizvodili u Pirotu, a sada ih uvoze iz Kine, sve se kupuje na - "dođem ti" ili na "recku". Ovaj poček je retka beneficija za seljaka baziran na dobroj volji gazde. Za glavu kuće, čiji je buđelar prazan, a domaćinsko dostojanstvo poljuljano, često je i krajnja alternativa da se protera slava, da se obeleži bogomolja ili da se spremi daća za iznenadno upokojenje člana porodice.

Dok plaćam, i seljacima ispred prodavnice koji negoduju i psuju nakupce zbog slabe cene paprike naručujem gajbu piva, pitam se:

Kako bi moj život izgledao da sam ostao u svom selu?

Kako bi izgledao svet koji bi gledao sa pradedovskih njiva i pašnjaka?

Da li bih bio bolji čovek i da li bih bio srećniji?".

Foto: Đorđe Simović


Tagovi

Radoš Bajić Selo SANU


Autor

Đorđe Simović

Agrarni novinar 15 godina. Objavljuje u štampanim i elektronskim medijima u zemlji i regionu. Nosilac više nagrada za agrarno novinarstvo. Moto: "Nemoj pa se ne boj."