Jednostavno. Multinacionalne kompanije pokupuju domaće institute. Za par godina ih zatvore. I dobiju tržište. To je svetski trend, u koji ne bi valjalo da se uklopimo.
Godinama u svetu traje nevidljivi rat za hranu. Za sada ne za merkantilu, već za reprodukcioni materijal.
O tome je na minulom Poljoprivrednom sajmu govorio Miodrag Dimitrijević, profesor na predmetu Genetika na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Uz agroekonomistu Miladina Ševarlića verovatno najistrajniji pripadnik akademske zajednice u borbi protiv GMO na našem tržištu.
Profesor Dimitrijević smatra da je hrana deo geopolitičke borbe. Proizvodnja hrane obezbeđuje prehrambenu sigurnost, socijalnu stabilnost, predstavlja stub ekonomskog razvoja. Uspešna poljoprivreda je pouzdan izvor prihoda, a predstavlja i dobar izvor obnovljive energije. Proizvodnja hrane je veoma važna za nacionalnu samostalnost, nezavisnost i državni suverenitet. U 20. vek smo ušli sa 1,6 milijardi ljudi, a završili ga sa više od 6 milijardi, dok za par decenija možemo očekivati 10 milijardi ljudi. To stavlja težak zadatak pred proizvođače hrane. Paralelno sa tim procesom odvija se globalizacija na svim poljima pa tako i na polju proizvodnje hrane i semenskog materijala.
"Ova globalizacija nije državna, nego je korporacijska. To liči na "Orvelov svet", gde će korporacije da ponište nacionalne države. U ovom trenutku imamo strateški geopolitički sudar dve ideje. Globalizma i suverenizma. Posledica svega navedenog su GM organizmi koji doprinose procesima globalizacije i korporatizacije. "Zelena revolucija" u 20. veku je donela poljoprivredu visoko zavisnu od energenata, mašinske obrade, navodnjavanja, pesticida, đubriva. Dovela je do erozije zemljišta, koja se dešava i danas. Dovela je do sužavanja biološkog diverziteta. Prema proceni FAO-a, 75% biljnih vrsta koje su se koristile u poljoprivredi do početka 20 veka je nestalo. Čak 60% poteba za proteinima i ugljenim hidratima zadovoljavaju 3 do 4 biljne kulture: pšenica, kukuruz, pirinač i soja. Tendencija je da se to još više sužava. Posledica intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje je - monokultura. Ona na velikim površinama ne podnosi plodored. Tada se pojavljuju korovi i bolesti. GMO u 99% slučajeva rešava korove i bolesti. Ali ne nosi veći prinos ni nutritivne vrednosti", kaže Dimitrijević.
Do 80-ih godina prošlog veka semenske kuće su bile deo javnog sektora, u najvećem broju u vlasništvu države. Tada počinje privatizacija tih instituta. Ti procesi su se pararelno odvijali sa pronalaskom, razvojem i uvođenjem u proizvodnju GMO-a. I došli smo do koncentracije moći u ruke nekoliko moćnih semenskih multinacionalnih kompanija. Podaci koje iznosi profesor Dimitrijević govore u prilog toj tvrdnji.
"Deset multinacionalnih kompanija je 2007. godine držalo 67% ukupnog semenskog tržišta. Lane su dostigli više od 90% tržišta. A šta imamo kod nas? Srbija najmanje u Evropi finansira nauku i visoko obrazovanje. U poslednjih 15 godina smo zatvorili mnoštvo naučnih institucija u poljoprivredi. Otišlo je iskutvo, znanje, ukrštanja, biodiverzitet koji je skupljan decenijama. Ali ako bude volje, možemo da nastavimo u dobrom smeru. Imamo dobar naučni kadar, pa i nastavni, imamo iskusne poljoprivrednike. Imamo šta da ponudimo svetu. To nisu velike serije loših proizvoda, već ograničene serije visoko vrednih prehrambenih proizvoda", kaže Miodrag Dimitrijević.
Iako se godinama, sporadično, spekuliše o privatizaciji naše dve najveće biotehnološke kuće: Institutu za ratarstvo i povrtarstvo kao i Institutu za kukuruz, sve je ostalo na nivou glasina. Sa druge strane, predstavnici države izbegavaju da se jasno odrede prema ovom pitanju čime bi opovrgli spekulacije.
Tagovi
Autor
