Zbog svog načina ishrane oko 400 ptica ove zaštićene vrste od velike je pomoći državi, ali i meštanima planinskih sela u jugozapadnoj Srbiji, jer godišnje pojedu 250 tona klaničnog otpada i lešina stradalih životinja, koje bi morale da se zakopaju ili spale u kafileriji.
Supružnicima Milu i Ružici Otašević grom je u Breznima kod Priboja krajem prošle sedmice ubio 26 ovaca iz stada, a nesreći koja je zadesila ove vredne stočare "obradovali" su se jedino beloglavi supovi iz kolonije u obližnjem kanjonu Uvca, kojima su stradala grla servirana za obrok. Beloglavi supovi su zaštićena vrsta orla lešinara i od velike su pomoći u nevolji meštanima planinskih sela u jugozapadnoj Srbiji. Na korist su i državi, lokalnim samoupravama i klaničarima kojima godišnje, svojim načinom ishrane uštede više od 60.000 evra. Toliko bi naime koštalo spaljivanje ostataka uginule i stradale stoke i klaničnog otpada, da nije orlova koji te iste strvine za obrok pojedu besplatno.
Uvačka kolonija beloglavih supova broji više od 400 ptica i najveća je u ovom delu Evrope. Lešinari godišnje pojedu preko 250 tona klaničnog otpada i lešina, koje im na hranilištu Mastirine iznad brane na Uvačkom jezeru kod Nove Varoši serviraju renžeri Rezervata Uvac. Do pre dvadesetak godina, kada su beloglavi supovi počeli da se vraćaju u uvačke litice, bezbedno uklanjanje strvina bilo je veliki problem.
"Ni jedan opština u ovom delu Srbije nema stočno groblje, a spaljivanje jedne krave u kafileriji, što plaća opština, koštalo bi više od 500 evra. A poslednjih meseci gotovo da nema dana, a da na hranilište ne isteramo po neko uginulo goveče ili ovcu i kozu. Značaj beloglavih supova u tom segmentu je nemerljiv, pa nam je Ministarstvo zaštite životne sredine zimus pomoglo da kupimo novo terensko vozilo za prevoz uginulih životinja do hranilišta", kaže direktorka Rezervata Uvac Miljka Dučić.
Uloga beloglavog supa u prirodnom lancu ishrane je jedinstvena i nezamenljiva, jer načinom ishrane sprečavaju širenje zaraze i tako obavljaju "prirodnu reciklažu".
"Kako se beloglavi supovi hrane samo mesom, kosti i kožu koja ostane od lešina jednom mesečno sa hranilišta teramo u najbližu kafileriju u Ćupriji, ali to desetinu puta manje košta nego kada bi morale da se teraju cele, tek stradale životinje. Zbog toga planiramo da u kanjon naselimo crnog lešinara, koji jede kožu i orla bradana, koji se hrani kostima, kako bismo zatvorili lanac ishrane", kaže Miljka Dučić.
Kako bi orlovima obezbedili hranu, rendžeri dnevno prelaze i po 350 kilometara. Obroci za supove su bogati i raznovrsni i na hranilište Mastrine stižu iz desetak opština. Nahraniti gladne ptice nije, međutim, ni malo lak posao, posebno u zimskim mesecima, kada sneg zaveje planinske puteve, pa se i od asfaltnog puta do hranilišta na obodu kanjona mora pešice.
"Stignemo i do najudaljenijeg kutka ovog dela Srbije, jer nas zovu gde god ugine ili strada neko grlo stoke. A toga je najviše leti, kada su česta uginuća prilikom teljenja, kada zmije pecaju stoku na paši ili strada od udara groma i prilikom padova. Dosta posla ima i zimi kada vukovi kidišu na stada, a na usluzi smo i inspekcijama. Desi se i da u menzi pod vedrim nebom orlovima serviramo i meso ekstra kvaliteta, spremljeno za sušenje u pršutu, a koje inspekcija zaplenila tokom kontole ilegalnih klanica i sprečavanja šverca", kaže rendžer Stevo Radovanović.
Beloglavi supovi za jedan obrok pojedu do kilogram mesa, a bez hrane mogu da izdrže i do 20 dana. Na Uvcu se, međutim, nikada nije dogodilo da su toliko dugo bili gladni.
"U našoj hladnjači na Rastokama uvek na zalihama imamo 3-4 tone mesa, tako da supovi imaju redovan obrok čak i zimi kada je manje uginuća. To ih je i spasilo od nestanka na ovim prostorima, jer smo početkom devedesetih u kanjonu Uvac imali svega sedam ptica", kažu u preduzeću Rezervat Uvac, koje gazduje sa ukupno 7.500 hiljada hektara zaštićenog prirodnog dobra na teritoriji opština Nova Varoš i Sjenica.
Tagovi
Autor
