Za svaki dolar potrošen na hranu američki poljoprivrednik dobije tek 7,8 centi

Ćevapi u lepinji sa kajmakom, limenka kukuruza ili kupovni kompot od kajsija - koliko često jedete ovu hranu? Pomislite li ikada, koliko je novca od tog gotovog proizvoda dobio poljoprivrednik? 

U Ministarstvu poljoprivrede Sjedinjenih Američkih država (USDA) izračunali su proseke. Za svaki dolar koji potrošači tamo odvoje za hranu, samo 7,8 centi ide američkom farmeru. Dakle, to je 7,8% i predstavlja rekordno nizak nivo ikada zabeležen. 

Običaji Amerikanaca drastično su se promenili - retko kada kuvaju kod kuće, hrane se u restoranima ili u tržnim centrima kupuju (polu)gotove proizvode. A svu tu hranu treba pripremiti za konzumaciju. Dakle, nakon što, na primer, paradajz bude proizveden, ubran, transportovan, njega treba oprati, narezati, skuvati ili iskoristiti kao dekoraciju. Tanjir u kom je paradajz poslužen treba odneti do gosta, prezentovati jelo, oprati posuđe nakon svega. A i restoran treba reklamirati. Baš zato na usluge pripreme hrane odlazi visokih 36,3 posto. 

Svaka faza procesa znači dodatu vrednost hrani

Ovi podaci otkrivaju dugoročne, makro trendove koji oblikuju ponudu i cenu hrane. "Ovi podaci traže da postavimo pitanje: Koja je vrednost dodata u svakoj fazi procesa prerade hrane? Dugoročno gledano, udeo poljoprivrednog gazdinstva smanjuje se unazad nekoliko decenija", upozorava Patrik Kening, viši ekonomista u USDA. 

Osim poljoprivrednicima, deo vrednosti unazad 30-ak godina pao je i za agrobiznis (dobavljači semena, đubriva i sl.), proizvođače ambalaže, kao i prerađivače. 

Prema podacima USDA-e, potrošači više od 50% novca koji troše na hranu, troše u restoranima, kafićima i sličnim mestima, u poređenju sa oko 44% u 1994. godini. 

Stjuart Smit, farmer iz Mejna koji je radio kao viši ekonomista u USDA i Zajedničkom ekonomskom odboru Kongresa smatra da poljoprivrednici, na osnovu ovakvog načina proizvodnje i raspodele, nikada neće dobiti veći deo kolača, čak i ako se on povećava. Poljoprivrednici nikada neće ostvariti dodatu vrednost za hranu koju će potrošači platiti skuplje. 

Rešenje je u alternativnim sistemima

Rešenje vidi u alternativnim sistemima - poljoprivrednim pijacama i poljoprivredi koju podržava zajednica, odnosno, regionalni izvori koji će distributivne lance (trgovine, restorane i sl.) okrenuti prema samim farmama. Smit na svojoj porodičnoj farmi uzgaja 30 različitih vrsta voća i povrća na 150 hektara i direktno snabdeva trgovine prehrambenih proizvoda. Osnovnu preradu određenog povrća, kao što je, na primer, mlada  šargarepa, obavlja sam. 

Račun na kraju pokazuje da zaradi više od onih 7,8% sa početka priče.