Zašto u selima nema parkova?

Odgovor na pitanje zašto sela nemaju parkove, kao što ih imaju gradovi, teško je naći. Retki su oni koji se bave ovom temom, ali oni koji žele da govore o tome, kažu da su stanovnici sela u tom pogledu pomalo diskriminisani.

Pretpostavka da imaju dovoljno zelenila u okruženju i čistog vazduha ne može da bude opravdanje, jer u razvijenim evropskim sredinama seoska područja po sadržaju ne zaostaju za gradskim zonama. Naime, stanovnici sela zaslužuju da imaju iste uslove života, kao i žitelji gradova.

Kako u selima nema urbanističkih planova, nema čak ni ideje da se u seoskim sredinama formiraju zelene oaze, kao mesto susreta, relaksacije ili mesta za najmlađe sa dečijim igralištima. Opravdanje da sve više mladih odlazi iz sela, takođe ne stoji, jer postoje mesta sa nekoliko stotina, pa čak i hiljada stanovnika u kojima je veoma živo.

Ozbiljni razlozi zašto bi sela trebalo da imaju parkove

Radivoje Bulatović, diplomirani inženjer pejzažne arhitekture iz Beograda slaže se da su stanovnici sela nepravedno zapostavljeni i na kraju krajeva oštećeni, zato što nemaju uređene javne površine:

"Park nije samo uređena zelena površina, već ima ulogu i u društvenom životu. U Beogradu ćete čuti da će se neko naći, recimo, u Tašmajdanskom parku. To je prepoznatljivo, referentno mesto susreta. Mesto gde se ljudi dogovaraju da se nađu, popričaju dok sede na klupi, puštaju muziku, a da nikom ne smetaju. Ljudima na selu, čija je putanja uglavnom od kuće do njive, posle napornog rada treba odmor, zbog čega mladi izbegavaju okupljanje po kućama. Tako im preostaje eventualno prodavnica u centru sela ili neki spomenik iz prošlosti, kao mesto susreta i druženja. Ali, tamo ne mogu sve generacije da se okupljaju ili ne žele. To je samo jedan od ozbiljnih razloga da sela imaju svoj, bar mali, uređeni park".

U parkovima, osim što se grade prijateljstva, neguju se autohtone vrste biljaka, ali u svakom gradskom parku naći ćete obeleženu posebnu vrstu stabla, koja nije sa ovog podneblja. Nema razloga da tako ne bude i u seoskim parkovima. Tim pre, što će zbog zdravije sredine, takve vrste imati veće šanse za opstanak.

Uskraćeni i za dečija igrališta

Mnoga sela sada se okreću i seoskom turizmu i parkovi bi mogli da budu jedna od mogućnosti za okupljanje i meštana i turista, smatra arhitekta Nataša Komljenović.

"To bi moglo da bude mesto za promociju radinosti i zanatskih proizvoda. S druge strane, ljudi sa sela zaslužuju mesto u zelenilu, sa klupama i možda sadržajima za lagane sportske aktivnosti", kaže Komljenovićeva.

Mladi na selu sada se okupljaju u školskim dvorištima, fudbalskim ili košarkaškim igralištima, ako imaju sreće da su izgrađena i osvetljena u njihovom mestu. Teretane na otvorenom, takođe su privilegija gradskog stanovništva. Poseban problem su prostori za najmlađe. Igrališta za decu sa klackalicama, ljuljaškama, toboganima često su nezamisliva u seoskim sredinama. Ovi rekviziti dostupni su najčešće ako ih roditelji naprave u svojim dvorištima.

Okupljanje kod spomenika - ako ih ima

Sela pored reka, a nemaju uređene plaže

Takođe, mnogo je sela pored reka, koja jednostavno nemaju uređene plaže, čak ni prostor koji je bezbedan za prilaz. Kao jedan od izgovora zašto sela nemaju uređene zelene površine je da to ne bi imao ko da ih održava. Gradski parkovi opstaju i izgledaju uređeno zahvaljujući održavanju komunalnih i stručnih službi. Međutim, u sela su odavno stigli kontejneri, ulična rasveta, asfaltirani putevi, te ponestaje opravdanja zašto sela ne bi dobila seoske parkove, sa istim sadržajima kao gradski.

Foto: Magdalena Nenković i FB Radivoje Bulatović