Plastenici umesto kukuruza

Neizvesnost proizvodnje, nedostatak tržišta i niske cene ratarskih proizvoda, razlozi su zbog kojih se mnogi Sremci okreću plasteničkoj proizvodnji. Tako je nekada najznačajnija ratarska kulutura, kukuruz, na njivama mnogih paora zamenjena salatom, krastavcima, karfiolom, paradajzom i paprikom.

Ranije se izlazi na tržište - zarada bolja

Jedan od uspešnih mladih povrtara je i Marko Vojnović iz Buđanovaca, koji na površini od 24 ara ima četiri plastenika. Dva su još uvek u fazi podizanja, što je prema njegovim rečima velika i zahtevna investicija, koju realizuje zahvaljujući pokrajinskim programima podrške. I on spada među one poljoprivrednike koji više ne vide računicu u "suvom" ratarenju i koji je odlučio da svoju zemlju iskoristi za plasteničku proizvodnju. Posla ima više jer je u pitanju intenzivna proizvodnja, ali je i isplativija. Najviše se bavio proizvodnjom krastavaca, dok je trenutno aktuelna zelena salata.

"Čisto ratarstvo se ne isplati kao nekad i zato sam se i opredelio za plastenike. Na tržište izlazimo ranije i to omogućava bolju zaradu prilikom plasmana robe. Konkurencija nam je uvozna roba i tu bi država trebalo da reaguje. Ne kažem da nije isplativo, sve zavisi od godine do godine, ali smatram da bismo mi povrtari mogli biti daleko konkurentniji sa našom domaćom i siguran sam, zdravijom proizvodnjom” kaže Vojnović.

Ove godine Marko je sejao krastavac na 12 ari. Plasmanom krastavaca je zadovoljan, mada ne može da tvrdi da je godina bila ekstremno dobra, kada je zarada u pitanju. I tu je u pitanju bila niža prodajna cena, s obzirom na cene robe koja uvezena. Ipak bilo je dobro. "Predhodnih godina krastavac smo prodavali i za dva dinara po kilogramu, a mnogi povrtari su deo roda bukvalno bacali na deponije", proseća se Marko. Sada čeka salatu, koja je već rasađena u plastenicima.

Organizovan otkup bi olakšao poslovanje

"U plastenicima imam oko 32.000 struka salate. Ona će na sečenje stići polovinom decembra pa sve do polovine januara. Nadamo se da će tada imati dobru cenu. Velika je razlika u prodaji zelene salate na veliko i na malo. Zelene pijace imaju jake cene, dok mi na veliko postižemo tek polovinu. Dok glavica na pijaci košta od 70 pa čak do 100 dinara, mi je ne možemo prodati za više od 25 do 30 dinara. To je ogromna razlika na kojoj mi proizvođači mnogo gubimo, ali smo nemoćni. Lakše bi nam bilo da postoji organizovan otkup, ali i to može da bude mač sa dve oštrice. U tom slučaju ne može da se postigne visoka cena za proizvode, jer se prilikom ugovaranja dogovori i prodajna cena koja ostaje takva kakva je. Da bi se zaradio veći novac, logično, potrebno je imati i mnogo robe, odnosno mnogo veće površine pod povrtarskim kulturama. Tako bi trebalo da imamo drastično velik prinos da bi se nešto više zaradilo i profitiralo. Ja sam i ovako zadovoljan, svoje povrće plasiram u marketima, a da to radim samo u selu, ne bi bilo sigurne prodaje" objašnjava naš sagovornik.

Posao za celu porodicu

Za razliku od ratarstva, povrtarstvo pored većih ulaganja zahteva i više rada. I angažovanja dodatne radne snage. Vojnovća u domaćinstvu ima petoro, i pored njih svakodnevno je angažovano troje, četvoro radnika. Na otvorenom gaji i druge povrtarske kulture, poput tikvica, paradajza i krastavca, i kao i drugi poljoprivrednici i on je od onih koji "svaštare". Kaže, na jednoj kulturi se izgubi, na drugoj zaradi i tako u krug, dok ne dođu bolja vremena. U tom svaštarenju su pšenica, kukuruz i soja, ali zbog nesigurnog tržišta, niske otkupne cene, nepredvidivih vremenskih prilika i niskih državnih podsticaja, Marko i njegova porodica se okreću povrtarstvu.

"Sledeće godine ćemo nastaviti sa proširenjem povrtarske proizvodnje. Nadam se da ćemo ove godine završiti i ova dva nova plastenika. Iako je sve neizvesno, ja neću odustati i siguran sam da ću sledeće sezone proizvesti više povrća, a ozbiljno razmišljam da u potpunosti prestanem da se bavim ratarskom proizvodnjom”, zaključuje Vojnović.