Porodica Nebojše Rusimovića proizvodi rasad praziluka punih 70 godina

Od kako je rasad praziluka stigao za prodaju, Nebojša Rusimović, iz vranjskog naselja Sobina, ne propušta gotovo ni jednu pijacu u Pčinjskom okrugu. Za svaki pijačni dan priprema se temeljito jer zna da mu od toga zavisi i prodaja. Najviše vremena provede u pripremanju rasada koga je proizveo u dugačkim lejama, na njivi tik uz njegovu kuću.

Dok čupa biljke uvek se potrudi da za pijacu spremi samo one najkrupnije i najkvalitetnije strukove, a sve ostale ostavlja da narastu do sledeće prilike. Tačno zna koliko rasada može da proda na svaku pijacu i zato nikada ne nosi više od toga. Njegovo povrće uvek je primamljivo za oko kupaca jer je upakovano u vezice od po pedeset i sto komada, a od skoro za svoje mušterije priprema i manje i to sve sa ciljem da robu što pre proda.

"Počeo sam da prodajem rasad praza na manje vezice zato što je sve manje onih koji dolaze da pazare veće količine. Na veliko danas od mene jedino kupuju nakupci i to pogotovo ume da se isplati kada prodaja ne ide dobro", priča Nebojša za Agroklub, naglašavajući kako su se promenila vremena, ali i ljudi koji praz uglavnom sade za svoje potrebe u baštama. Mnogi su i prestali da ga proizvode jer im je u marketu po mnogo nižoj ceni dostupan tokom čitave godine.

Neprikosnoveni u proizvodnji rasada 

Zbog postojeće situacije mnogi žitelji Sobine prestali su da se bave proizvodnjom pomenutog rasada. Nekada ga je uzgajalo svako drugo domaćinstvo u ovom naselju, a sada ih je svega nekoliko. Rusimovići, međutim, nikada nisu hteli da odustanu od te proizvodnje koja se u njihovoj porodici neguje punih sedamdeset godina.

Iz tog razloga nema vlasnika domaćinstva u okrugu koji nije bar jedanput u svojoj bašti zasadio Kamuš, makedonsku sortu praziluka. Nebojša pamti da su njegov otac i deda, meštanima najudaljenijih sela, rasad dopremali na konjima, a kada su moćne mašine zamenile konjsku zapregu, ovu robu su do svojih kupaca dovozili autom.

"Sa tom sortom bili smo neprikosnoveni na ovom terenu. U Opštini Preševo svi su sadili naš Kamuš. U bosilegradskom kraju sam išao autom od sela do sela i tako ljude snabdevao rasadom. To se isplatilo i meni i njima i dugo smo sarađivali na obostrano zadovoljstvo", kaže naš sagovornik.

Rasad štiti isključivo koprivom

Dodaje da u zadnjih četrdesetak godina sam proizvodi seme Kamuša, koju su svojevremeno njegovi preci nabavili u nekadašnjoj Republici Makedoniji. Proizvodnju semena obično počne negde oko Mladenaca kada zasadi stare strukove. Iznikle cvetove, pune semena, bere tek u oktobru i suši tokom cele zime na promajnom mestu. Tek u proleće započinje sa odvajanjem semena od ljuske. Kada ga ubere, obavezno opere kako bi ga odvojio od semenki koje nemaju klijavost. Pripremljeno na taj način, svake godine seje u periodu od 28. februara pa do 22. marta.

"Seme posejano na dobro pripremljenom sloju zemlje prekrivene sitnim stajnjakom obično nikne za dvadesetak, odnosno tridesetak dana. U tom periodu zajedno sa njim niče i mnogo trave i zato se zasejani praz stalno mora pleviti", objašnjava Nebojša. Tvrdi da to radi isključivo ručno jer je zaključio da nema efikasnijeg načina od toga. Pokušavao je da se reši trave uz pomoć nekih hemijskih sredstava, ali kako kaže, sam je sebi samo pravio štetu.

Kad god može i nađe način, uvek izbegava zaštitu preparatima. Napominje da na svom gazdinstvu uvek napravi čorbu od koprive kojom tretira zasad. To krene da radi tek kada jedan litar koprivine čorbe rastvori u deset litara vode, a kada zatreba u kantu sa vodom rastvori i dve kašike sode bikarbone koja je takođe dobitna kombinacija kada je navedena proizvodnja u pitanju.

Nebojša je tokom proteklih godina toliko usavršio uzgoj, da mu se retko kad desi da omane. Kaže da je i ove sezone uprkos lošem vremenu proizveo dobar rasad i da će tržištu isporučiti više od trideset hiljda strukova praza.

Ne žali se puno ni na cenu koja se u zavisnosti od potražnje kreće od četiri do šest dinara po struku što će mu omogućiti planiranu zaradu.