• Iz grada u planinu
  • 01.04.2017. 21:00

Preselila se na planinu i okrenula se eko uzgoju

Moja logika je jednostavna - ako hrana koju unosimo u naš organizam nije zdrava, prirodna, ne možemo ni mi biti zdravi kroz neki duži period, kaže Valentina Duvnjak, koja je pre dve godine Banjaluku zamenila obroncima planine Malovan.

  • 6.056
  • 300
  • 0

Nakon 12 godina provedenih u medijima i rada na nekoliko banjalučkih radio stanica, Valentina Duvnjak je shvatila da nije zadovoljna načinom života koji vodi. Počela je da se oseća zarobljeno, u poslu više nije uživala, plata niti je bila adekvatna, niti na vreme, dok je stres i osećaj ograničenosti bivao sve veći. Odlučila je da mora da napravi veliku životnu promenu i to je učinila - spakovala je torbu i uputila se na imanje svoga dede na obronke planine Malovan. Tamo živi već dve godine u prostoriji koja je nekada njenom dedi služila kao stolarska radionica, bez vode, a struju je dobila tek prošle godine 22. decembra, na svoj rođendan.

"Osećala sam da zapinjem i da mi sistem života u tom trenutku u gradu nije odgovarao. Poželela sam, kao prvo, da negde odem i dobro se odmorim, međutim, taj odmor se malo produžio, u potpunoj divljini mi je zaista prijalo, a prija mi i sada", priča Valentina za Buku i dodaje šta je to presudilo da njen odmor potraje već pune dve godine:

Valentina Duvnjak Banjaluku je zamenila kupreškom visoravni

"Od kolege na fakultetu sam saznala da je nekoliko dana brao bobice smreke, odnosno kleke, po dobroj otkupnoj ceni od oko 2 KM po kilogramu. Odmah sam se spakovala, sela na autobus i otišla u selo. Zajedno sa majkom sam par narednih dana svakodnevno išla i po nekoliko kilometara u planinu i brala bobice smreke. Dolazili su otkupljivači, koji su odmah nakon što izvažu davali novce. Nakon višemesečnog čekanja plate u Banjaluci, doživim da meni neko plaća odmah, što je bilo nešto neverovatno, bajka rekla bih. I dopalo mi se".

Toliko joj se dopalo da je odlučila da se na preko 1.200 metara nadmorske visine, u njivi koja nije obrađivana više od 30 godina, posveti uzgoju zdravih domaćih proizvoda.

Novi početak u divljini

Na samom početku nije bilo lako ni prespavati u divljini, gde je većina kuća i imovine porušena i napuštena u proteklom ratu i gde se pre može sresti medved ili vuk, nego komšija. Ali nakon nekoliko noći ispunjenih strahom, ohrabrila se ili, jednostavno, navikla.

"U selu koje je u toku nesrećnih ratnih dešavanja dosta stradalo i srušeno, malo je povratnika i tužno izgleda, minska polja su u blizini, ali čovek se srodi i navikne da živi. Prosto zaboravi da je to tako strašno. Poslednja dva meseca sam provela potpuno sama, a osam dana sam bila potpuno odsečena od sveta, jer je sneg zatrpao celo selo i prilazne puteve. Bilo je jako hladno, čak 30 stepeni ispod nule, voda u bunaru je bila zaleđena, ali to toliko osnaži čoveka, vrati mu samopouzdanje, prosto shvatiš da možeš da se odlično snađeš u različitim životnim situacijama", kaže nam Valentina, koja je vrativši se na dedovinu počela da radi i poslove o kojima prethodno ništa nije znala, naročito one "teške, muške", da seče drva, zida, postavlja prozore.

"Muški" poslovi su svakodnevnica

"Sve poslove, i one koji se kod nas zovu muški, u jednoj takvoj sredini morate da naučite da radite. Dogodilo mi se, primera radi, da zidam dimnjak, apsolutno ne znam kako će to ispasti na kraju, a kada sve završim i pogledam, ne mogu da verujem da sam ja to sama uradila. Prosto ne možeš da poveruješ odakle ti snaga i znanje za neke stvari i onda te ispuni takav ponos da je to teško za opisati", naglašava naša sagovornica.

Dodaje i da se na selu mnogo radi, naravno, ko želi da radi i nešto ostvari. Još jedna pozitivna stvar života u osami jeste to što ne viđate poštara i samim tim ne plaćate račune.

"Mobilni mi je na dopunu, struju sve do decembra nisam imala, voda mi je u bunaru, tako da je za promenu jako lepo ne videti poštara. Iako sam nabavila televizijski prijemnik, još uvek ga nisam osposobila za rad, čak i radio retko slušam, nekako mi više prija da u slobodno vreme slikam ili nešto čitam. U ovoj divljini se izoštre čula, pa zvukovi tv-prijemnika ili radija nekako čoveku ne odgovaraju", kaže nam Valetina.

Nekadašnja dedina stolarska radionica, danas je Valentinin kutak

Priča sa baštom krenula je sasvim spontano. Dok je sa porodicom živela u Banjaluci, obrađivali su malu parcelu za svoje potrebe, ali kako je odlučila da počne život na selu, zasadila je više proizvoda.

Valentinin kutak

"Priča o bašti uopšte nije krenula sa idejom da razvijem neki posao. Moj prvi i osnovni cilj je bio da imam zdravu hranu za svoju porodicu i sebe. Kada sam živela u Banjaluci i išla da kupim povrće, znam da sam bila spremna da ga platim i po većoj ceni, samo da sam mogla biti sigurna da je u pitanju zdrav domaći proizvod. Moja logika je jednostavna - ako hrana koju unosimo u naš organizam nije zdrava, prirodna, ne možemo ni mi biti zdravi kroz neki duži period. Nakon prve berbe, ljudi su čuli za moje proizvode, zainteresovali se i počeli se javljati. Tada sam shvatila da bi bilo dobro da nastavim tim putem, jer gore svakako moram imati neki posao i prihode i tako je krenula priča o mojoj bašti", priča naša sagovornica.

Zdravi kutak na kupreškoj visoravni

Mrkva, kupus, cvekla, krompir, rotkvice, luk, pasulj, zelena salata, samo su deo "repertoara" ovog zdravog kutka na kupreškoj visoravni. Hranu kupuju uglavnom ljudi koji imaju malu decu ili problema sa zdravljem, ali i svi oni koji žele da konzumiraju proizvode koji nisu tretirani pesticidima.

Ovih dana Valentina kreće i sa registracijom porodičnog gazdinstva, a prikuplja i svu neophodnu dokumentaciju koja će biti potvrda da je reč o organskim ili, kako ona više voli da kaže, domaćim proizvodima. Za sada je već nekoliko banjalučkih trgovina izrazilo želju da prodaje njene proizvode. Takođe, planira da omogući svim zainteresovanima da dođu da je posete i da vide šta radi, posebno u vreme berbe ili setve.

Mrkva od kilogram

"Par puta sam imala problem sa plodovima 'kako mrkva da je tolika, kako kupus da je toliki, to je nemoguće'. Uporno su nam pričali tu priču da domaći proizvodi, ako se ne koriste pesticidi, trebaju biti zakržaljali i maleni i da je samo tako dobro i zdravo. Ali nije tako i moji proizvodi su dokaz. Naravno da ta mrkva negde drugde ne može imati toliki plod. Ali ovde na Kupresu joj odgovara zemlja i klima i može dostići tu veličinu, ali zato paradajz, primera radi, ovde ne može biti ni približan onom u Hercegovini. Čak nisam stavljala ni organsko đubrivo, samo malo rastopljenog ovčijeg stajnaka", naglašava Valentina.

Otkriva nam i da je silno ljuti kada neko kaže da je država besperspektivna, da u njoj ništa ne valja. Smatra da to nije tačno i da je njena zemlja jedna od bogatijih zemalja u Evropi, ako ne i u svetu.

"Mi živimo u državi koja je prebogata! Imamo fantastične šumske resurse, vodne resurse, fantastičnu mogućnost za razvoj stočarstva i poljoprivrede, imamo kvalitetnu plodnu zemlju, imamo sve što bi jednom čoveku moglo da čini život kvalitetnim i dobrim. Međutim, konstantna priča da živimo u lošoj državi stvara utisak da je ova država dno dna, gde apsolutno ništa ne može da funkcioniše. Ne, mi imamo fantastičnu državu, ali imamo loš upravljački aparat koji bi vodio državu onako kako bi trebalo, razvijao je u svakom pogledu. Uzeću samo moj primer, počeli smo obrađivati njive koje su oko 30 godina ležale neiskorištene, neko bi za njih rekao 'ma to je ništa, zaraslo i neupotrebljivo', a zemlja je zapravo samo odmorila. To je taj različit pogled na stvari u našoj zemlji, od te livade i njive koju bi neko nazvao otpadom, mi smo dobili jednu oranicu koja nam je dala fantastične plodove. Mrkvu od kilogram, bez upotrebe ikakvih pesticida, bez ikakvih hemijskih dodataka koji bi ubrzali njen rast, samo je posađena u tu odmornu kvalitetnu našu zemlju, u našoj državi i ima odličan ukus, rasla je zdravo i onako kako su je sadili naši preci", kaže Valentina.

Sve poslove obavlja sama

Vraćanje prirodi

Takođe ističe i da bi država trebalo da sagleda stvari onakve kakve zaista jesu, bez ikakvih ulepšavanja i da se okrene običnom čoveku. Veruje da bi se tada mnogo mladih okrenuli prirodi i selu koje nudi puno mogućnosti.

Valentina je upravo život koji je ispunjava pronašla na selu. Da li će ostati zauvek ne zna, jer je odabrala da živi dan za danom.

"Meni dan ujutro počinje sa osmehom, sedam je sati, ptice cvrkuću, ne gledam na sat, jer gore mi vreme ne znači ništa. Znači mi izlazak i zalazak sunca, oblak, te da li će biti kiše ili neće. Znači, to su neki orijentiri koji meni određuju dan. Jedan mnogo drugačiji i jednostavniji život od onoga koji sam vodila u i koji puno više prija čoveku. Šta će biti kroz godinu ili više ne znam i ne želim da znam. Kao što sam napravila preokret da odem na kupreške visoravni, tako mi se isto može dogoditi da odem na neko drugo mesto i poručila bih uvek ljudima - nemojte puno razmišljati o budućnosti u smislu šta će biti za godinu, dve, pet. Trudite se da živite život bukvalno dan za danom, a šta će doneti sutra, to niko od nas ne zna", zaključuje ova mlada devojka.

Na samom kraju razgovora za portal Buka, skrenula je pažnju svima onima koji odluče da odaberu seosku sredinu, da se tu puno računa vodi o tome sa kim se družiš i piješ kafu. A njen savet svima, a pogotovo mladima je:

"Nemojte obraćati pažnju na ljude koji se bave vašim životom umesto svojim i one koji vas pokušavaju skrenuti sa vašeg puta i udaljiti od vašeg cilja. Nasmešite se i nastavite da koračate, jer samo je jedan život i on je samo vaš, jedinstven i neponovljiv".

Izvor i foto: Tatjana Čalić / buka.com


Povezana biljna vrsta

Šargarepa

Šargarepa

Engleski naziv: Carrot | Latinski naziv: Daucus carota L. ssp. sativus (Hoffm.) Arcang

Šargarepa je dvogodišnja zeljasta povrtarska biljka iz porodice štitarki (Apiaceae). Kao korenasto povrće cenjena je posebno zbog vitaminskih i mineralnih sastojaka.... Pročitaj više »

Izvori

Buka


Tagovi

Mrkva Valentina Duvnjak

Izdvojeni tekstovi

Izdvojeni oglasi