"Poljoprivreda je jako ozbiljan biznis. Preporučujem svima da se malo bolje informišu koja je ekonomska isplativost, da pogledaju cene na tržištu, cene goriva, ulaganja. Bez nekog ozibljnog predračuna, projekta - ne ulazite", savetuje Mikica Stanković.
Da i u poljoprivredi sve više važi pravilo kojim se rukovode investitori kupujući akcije više različitih preduzeća na berzi ili kapitalisti koji ulažu u različite biznise, dokaz je i porodično poljoprivredno gazdinstvo Stanković.
Dakle, ona narodna "ne sva jaja u istu korpu" važi i u porodici Stanković iz Žitorađe. Oni su ulagali u ono što je trenutno tržište zahtevalo. Tako ćete, ako odete leti na ovo gazdinstvo, videti da je celo u cveću, a u drugim periodima godina da ima i lubenica, paradajza, krastavca i paprike.
"Vlasnik gazdinstva je moj otac. On se bavi poljoprivredom čitav život. Gajio je voće i povrće, ranije je bilo zastupljeno stočarstvo, a danas se svaštari. Naročito, ovde na jugu Srbije, seljak ne može da se bavi jednom granom. Liberalna ekonomija, koju su nam servirali, kao i situacija u državi, primorala je poljoprivrednike da se sami snalaze u svemu tome. Moja porodica je izvor prihoda pronašla u cveću, lubenici, povrtarstvu, pa čak i stočarstvu. Prihodi su sve manji i manji, troškovi su sve veći, ali pokušavamo da spojimo dobro i korisno i nekako se snalazimo u svemu tome", kaže Mikica Stanković koji ocu pomaže da održe ovo domaćinstvo rentabilnim.
Paradajz porodice Stanković
Da bi njegov ostanak na imanju učinio višestruko korisnim upisao je Ekonomski fakultet, a ocu redovno obavlja sve administrativne poslove. Odnedavno je pokrenuo i Fejsbuk stranicu.
"Danas nije moguće živeti samo od poljoprivrede. Potrebno je bar da jedan član ostvaruje prihode sa strane, prihode koji su zagarantovani i ne zavise od ćudi prirode. I to je jedan razlog zbog čega sam odlučio da studiram. Osim toga, seljak je degradiran u društvu, gde god da se pojavi - kod banke, opštine, u zdravstvu", obrazlaže Mikica svoju odluku da se usavršava.
Glavni biznis porodice Stanković, sve do nedavno bio je bostan, imali su ga na tri do četiri hektara, ali su proizvodnju smanjili, kao i vrste sorti koje sade. Kažu, da dok su mogli da je prodaju na Kosovu, mogli su da proizvode lubenice i do 20 kilograma teške, jer su tamo porodice velike, međutim sada su se okrenuli drugim sortama i lubencima, koje su manje i namenjene porodicama od dva do tri člana. Gaje sorte kao što su krizbi, farao, melija, fantazija.
"Ovde kod nas se bostan kalemi, semenka se sadi u kontejnerima. Dobijemo supstrat u apoteci, semenka se sadi, nakon toga se kalemi koren na podlozi, a ona je obično vrg. Taj rasad 30 dana stoji u zaštićenom prostoru na određenoj temperaturi. U toj prostoriji je urađeno podno grejanje. Ranije se sve radilo na mešavini stajskog đubriva i slame, a danas svi proizvođači sadnog materijala rade na podnom grejanju. Onda ide napolje - jedan deo zaštićen pod duplu foliju, dok drugi ide na otvorenom", objašnjava Mikica.
Seme, opremu i zaštitu nabavljaju u poljoprivrednoj apoteci u Brestovcu. Dodaje i da je po jednom hektaru prinos oko 50 tona u proseku, a da zarada nije veća od 1.700 evra.
"Previše je tu posla i muke. Sve manje i manje nam novca ostaje. Cena goriva je takođe preskupa. Mi smo prinuđeni da to što proizvedemo prodamo na 30 kilometara od mesta življenja. Lubenica se plasira do Kraljeva i Knjaževca", objašnjava.
Bostan se sve više uzgaja za manje porodice (Foto: Zlatko Markovinović)
Mikica naglašava da ga naročito zabrinjava činjenica da su poljoprivrednici na jugu Srbije prepušteni sami sebi i nepravedno zapostavljeni na uštrb severa. Naime, u Vojvodini podstoje dupli podsticaji, poljoprivrednici dobijaju podsticaje i Autonomne pokrajine Vojvodina i republičke. Sama država više posvećuje pažnju Vojvodini, dok jug Srbije ne vidi kao perspektivnu teritoriju za razvoj poljoprivrede. Po njegovom mišljenju, to je pogrešno, jer je industrija je zamrla i ljudi nemaju drugog izbora nego da se vrate na svoja imanja i pokrenu nešto.
O kakvim uslovima govori, možda je najbolji primer izgled kvantaških pijaca u Nišu i Leskovcu.
"Država nas je ispustila skroz. Ta u Leskovcu nekako radi, ali su uslovi jako loši. To nije ni pijaca, već samo prostor koji je izmešten van grada. Otežava proizvođačima situaciju. Nema sanitarnog čvora, nema dobre vage, nije pokrivena, nema hlada, to je otvoreno na plus 40. Genocid je nad poljoprivrednicima koji nemaju dobru tržnicu u Nišu. Ljudi su izloženi po ceo dan suncu. To su ekstremni uslovi rada, kvari se proizvod, teško ga je sačuvati", objašnjava Mikica i dodaje da je borba za tržište ogromna.
Smatra da država mora pod hitno da promeni odnos prema poljoprivrednicima na jugu Srbije. Dodaje da su potrebni mladi ljudi koji se razumeju u poljoprivredu, koji su obrazovani i sposobni, te da se iskoristi potencijal juga.
Prema njegovim rečima, sada se pojavljuje i nelojalna konkurencija, bilo da je reč o uvozu proizvoda iz Albanije ili BiH po diskotnim cenama (kao što je to bio slučaj sa malinama), bilo da se pojavljuju neki proizvođači koji imaju povlašćen status na tržištu - dostupnost prodajnog prostora u supermarketima ili povlašćen izvoz.
Stankovićevi su proizvodnju podigli na jedan nivo i profesionalizovali, a sada su planovi i da uvedu voćarstvo na par hektara. Kažu da moraju zbog manjka radne snage da se okreću ka drugim vrstama proizvodnje, pre svega - voćarstvu. Kranji cilj im je prerada, jer su shvatili da se isključivo isplati finalni proizvod. Za zdravu hranu nisu baš sigurni da može da se proizvede u velikim količinama a da bude ekonomski isplativa. Ona može da se isplati samo za lične potrebe, tvrde.
Što se tiče cveća - prodaju ga uglavnom na pijacama. Ovog proleća su zasadili 30.000 biljaka pod plastenikom. Posadili su vinku, petuniju, devojačko srce i druge vrste, uglavnom dvorišnog cveća.
Sadnja voćaka (Foto: Jasna Bajšanski)
Za kraj, Mikica ukazuje mladim ljudima da je stvarnost dosta obeshrabrujuća, ali da se uz fleksibilnost i konstantno prilagođavanje tržištu može opstati:
"Mlad čovek, koji razmišlja da se bavi poljoprivredom, mora da se edukuje, da ne sluša priče o liberalnoj ekonomiji i nekoj profesionalizaciji i da ne misli da cvetaju ruže u poljoprivredi. Govorim iz iskustva. Nisam pobegao na fakultet da bi meni bilo lakše, nego zato što sam morao da se edukujem i da uložim u sebe. Tako da mladi ljudi ne uzimaju to zdravo za gotovo. Poljoprivreda je jako ozbiljan biznis. Preporučujem svima da se malo bolje informišu koja je ekonomska isplativost, da pogledaju cene na tržištu, cene goriva, ulaganja. Bez nekog ozibljnog predračuna, projekta - ne ulazite".
Foto: Mikica Stanković
Tagovi
Autorka
