Za bolje prinose povrća - centralno grejanje i "kap po kap"

U proteklih nekoliko decenija, bilo koje novine u povrtarskoj proizvodnji, prvo stižu na gazdinstvo Jovice Stojkovića iz leskovačkog sela Navalin. Ovaj povrtar, ali i višestruki rekorder u proizvodnji, često nije bio podržan od strane svoje okoline. On je osamdesetih godina prošlog veka napustio državni posao, a danas ima razvijenu proizvodnju povrća na dva hektara, gde proizvede oko 500 tona povrća. Nije odustajao od svojih ideja i zahvaljujući tome, razvio je proizvodnju koja je vrlo slična onoj u razvijenim zemljama.

Na početku nije bilo jednostavno, ali savremeni trendovi u proizvodnji, Stojkoviću su olakšali rad na otvorenom polju i doprineli većim i sigurnijim prihodima. Ovog poljoprivrednog proizvođača nasledili su sinovi, Vladica i Miljan, koji uspešno obavljaju ovaj posao, zadovoljni zbog činjenice da je baš njihov otac uzor mnogim povrtarima širom Srbije, pišu Večernje novosti. 

Put u nepoznato odveo ga do uspeha

Kada je Jovica napustio svoj stalni posao, nije znao šta može da očekuje. Počeo je sa par malih plastenika, imao je motokultivator i stari automobil koji mu je služio za prevoz proizvedene robe. On je prvi koji je u ovom delu Srbije uspostavio sistem navodnjavanja "kap po kap", takođe je među prvim imao plastenik koji je većeg kapaciteta od uobičajenih. Kada se proizvodnja proširila, počeo je sa dodatnim zagrevanjem, a takođe je prvi digitalizovao navodnjavanje i počeo sa prihranjivanjem proizvedenog rasada. Danas imaju više od 40 plastenika i jedan koji je potpuno automatizovan.

Porodica Stojković na dva hektara plasteničke proizvodnje, godišnje proizvede oko 500 tona robe. Insistiranjem na kvalitetu postigli su to da je potražnja i do tri puta veća od ponude. 

"Sećam kada smo kupili prvi traktor, a kasnije i mali kamion. Postepeno smo povećavali broj plastenika, ali je veći deo proizvodnje bio na otvorenom polju. Od pre 18 godina, sa stabilizacijom stanja u državi, počeli smo da primenjujemo sve novo što je dolazilo sa Zapada. Usavršili smo prizvodnju. Izbegavamo pesticide i oslanjamo se na biološke preparate. Godišnje proizvedemo 250 tona krastavca i isto toliko paradajza i zadovoljni smo. Obazrivi smo prilikom širenja proizvodnje da ne bi izgubili na kvalitetu po kom smo prepoznatljivi", objašnjava Vladica. 

Investicije u proizvodnju su opravdane

Mnogi su bili skeptični prema onome što je ovaj hrabri povrtar radio. I kada su uveli "kap po kap", svi su se pitali kako to funkcioniše. Pre petnaestak godina počeli su i da dodatno zagrevaju plastenike i na taj način ostvarili su prednost u odnosu na konkurenciju.

"U odnosu na spoljne uslove, sve je regulisano automatizacijom, a plastenik smo nabavili pre deset godina. Devedesetih smo sami pravili plastenike od oko 480 metara kvadratnih, kakvih nije bilo u ovim krajevima. Do tada se radilo u malim barakama visokim tek dva metra", ističe poljoprivrednik. 

Kako sam kaže, ni on nije imao nešto puno poverenja kada je trebalo da kompjuterizuju proizvodnju, kako bi se regulisalo navodnjavanje i prihranjivanje povrća. 

"Bila je to investicija od 12.000 evra u odnosu na pumpe koje koštaju oko 100 evra. Mnogo je bilo nepoznanica. Otac je insistirao na tome i ispostavilo se da je bio u pravu. Za posao koji je trajao satima sada nam treba tek jedan sat. To je dovoljno vremena da sipamo đubrivo u tankove i da podesimo parametre, a kompjuter sve radi sam. Ono što je dobro nikada nije skupo", poručuje Vladica. 

Proizvodnja povrća na malom prostoru

Većinu proizvodnje, oko 80%, Stojkovići dogrevaju sa tri kotla tako da prve krastavce plasiraju na tržište već krajem marta. Kako kažu, najvažnije je da se ponudi roba kada je drugi proizvođači nemaju, odnosno, u rano proleće ili kasnu jesen. 

"U tom kontekstu, poslednjih pet godina promenili smo tehnologiju. Mi nemamo robu u julu i avgustu, a tada je ima najviše na tržištu. Do polovine juna završimo sa krastavcima. Zasadimo paradajz i beremo ga od početka septembra do polovine novembra. Sa ranom i kasnom proizvodnjom imamo mnogo veću verovatnoću da postignemo dobru cenu. To znači i velika ulaganja. Tokom jedne zime potrošimo oko 500 kubnih metara drva", kaže ovaj povrtar. 

Zadovoljili kriterijume i zahtevnijih kupaca

Svi ozbiljniji kupci zahtevaju da povrće bude rashlađeno. Stojkovićima u te svrhe služi hladnjača koja je napravljena pre deset godina. Od pre par godina, dopunili su svoju opremu sa kotlom od 1,25 mega vata. Sa njim bi moglo da se greje desetine stanova. Ove godine ne planiraju nikakva ulaganja u nove investicije. 

"Brat i ja sa svojim porodicama živimo posebno, ali radimo zajedno. Nismo hteli da se delimo jer usitnjavanje imanja nema smisla. O svemu se dogovaramo. Sledeće godine možda ćemo širiti proizvodnju, a možda ćemo i manje plastenike zameniti sa većim i praviti tzv. blok plastenike jer dosta mesta gubimo na prostoru između objekata", priča nam Miljan.

Povrtari očekuju zaštitu domaćeg tržišta

Ove godine, sezona ranog povrća za povrtare počela je zabrinjavajuće. Na tržištu je velika ponuda, a mala potrošnja. Kilogram krastavca se početkom marta prodavao od 80 do 90 dinara. Kako je potražnja rasla, rasla je i njegova cena tako da se trenutno može kupiti za 130 ili 140 dinara za kilogram. 

Proizvođači povrća očekuju dobru cenu paradajza. Razlog tome je to što su na proizvodnju uticali blaga zima i napad insekata.

Poljoprivrednici očekuju da domaće tržište bude zaštićeno prelevmanima, od strane države. Najveće izazove im predstavlja uvoz iz Albanije. Oni takođe ukazuju i na lošiji kvalitet takvih proizvoda zato što albanski povrtari koriste preparate koji su u Srbiji zabranjeni još pre deset godina.