Za uspešan uzgoj celera, nekoliko mera primenite u jesen

Celer, Apium graveolens L., je dvogodišnja zeljasta biljka iz porodice Apiaceae. Gaje se tri varijeteta: korenasti (A. graveolens var. rapaceum), lisnati (A. graveolens var. secalinum) i celer rebraš (A. graveolens var. dulce). Za ishranu se koristi zadebljali koren, list i zadebljale bele lisne drške, a značaj ove povrtarske kulture ogleda se u visokom sadržaju proteina, masti, vitamina, te bogatstvu mineralnim materijama (kalcijum, kalijum, magnezijum, hlor).

Po biološkim osobinama vrlo je sličan šargarepi, ali bolje podnosi niske temperature, i od minus pet stepeni Celzijusa. Klija na tri do četiri °C, dok je optimalna temperatura za rast i razvoj oko 20°C, uz relativnu vlažnost vazduha od 70-80 odsto i vlagu zemljišta od 70 odsto PVK.

"Usled nedostatka vlage u zemljištu koren puca i ogrubi, te je potrebno gajiti celer uz redovno zalivanje", navodi savetodavac iz Poljoprivredne savetodavne službe RS Milica Veletić.

Sorte celera

Korenasti celer ima zadebljali koren pljosnate, okrugle i kruškaste forme, sa mnogo razvijenih žila u donjem delu, čija brojnost i razvijenost zavisi od načina proizvodnje.

"Ukoliko je proizvodnja iz rasada koren ima veći broj žilica, koje su tanje i kraće, dok pri direktnoj setvi formira manji broj korenovih žilica, koje su razvijenije i prodiru dublje u zemljište", dodaje savetodavac. 

Konzumni deo predstavlja razvijena srčika bele boje, a razlikuju se tri kategorije krupnoće zadebljalog korena, što je sortna odlika (sitan, srednje krupan i krupan). Konzistencija mesa treba da je sočna, a cela biljka ima karakterističan miris i aromu, što potiče od specifičnih eteričnih ulja.

Lisnati formira razgranat i žiličast korenov sistem, koji karakteriše mnogo tankih isprepletenih žilica, koje se uglavnom šire horizontalno u gornjem oraničnom sloju. Celer rebraš se odlikuje žiličastim korenom, sa određenim brojem jačih žila, koje više idu u dubinu, a manje u širinu.

Tehnologija proizvodnje

Celer se gaji slično kao šargarepa i peršun, s tim što zahteva zemljišta bogata organskom materijom, duboka, humusna i strukturna, sa pH oko 6,5. Na zemljištima siromašnim humusom, u jesen pre oranja potrebno je zaorati zgoreli stajnjak u količini od 30-50 t/ha.

"Polovina fosfornih i kalijumovih đubriva se unosi u jesen, trećina fosfornih i kalijumovih đubriva i polovina azotnog pred setvu/sadnju, a ostatak u vidu prihranjivanja", ističe Veletić, dodavši kako se celer gaji u plodoredu, a dolazi na prvo mesto ili na drugo posle kultura koje su obilno đubrene organskim đubrivima. Dobra je pretkultura jer ostavlja zemljište strukturno.

Obrada zemljišta je, kako ovaj stručnjak navodi, na dubini od 20-30 cm u jesen, dok se u proleće obavlja predsetvena priprema zemljišta. Kvalitetna obrada omogućava brzo nicanje i ukorenjavanje pri uzgoju iz rasada.

Direktna setva

Celer može da se proizvodi direktnom setvom, ili iz rasada, što je češće. Sadnja se obavlja od polovine maja do polovine juna kada je zemljište toplo. Sadi se u fazi pet do osam listova i to u redove na rastojanje 40 h 25-30 cm. Rebraš se sadi na rastojanje u redu od 30-40 cm, a lisnati gušće na 12-25 cm. Pri proizvodnji direktno iz semena, setva se obavlja krajem marta i početkom aprila.

"Kao najvažnija agrotehnička mera do zatvaranja redova, je međuredno kultivisanje, obavezno posle prihranjivanja i zalivanja. U poslednjem okopavanju vrši se zagrtanje sve do lisnih drški što utiče na kvalitet korena", navodi savetodavac uz napomenu da je ovo biljka koja zahteva redovno zalivanje, jer u suprotnom, neravnomerno navodnjavanje dovodi do obrazovanja drvenastih vlakana u zadebljalom korenu, što smanjuje kvalitet i tržišnu vrednost.

Prihranjivanje je neizostavna agrotehnička mera. Ima dugu vegetaciju i stvara veliku lisnu masu i zadebljali koren, pa troši mnogo hraniva. Prvo prihranjivanje se, prema rečima Veletićeve, obavlja u fazi tri do četiri lista, odnosno posle sadnje, a drugo ostatkom azotnog đubriva u fazi obrazovanja zadebljalog korena. Dobro reaguje na folijarnu prihranu, pogotovo u fazi razvijene rozete, i to tečnim đubrivima bogatim mikroelementima. Višak azota dovodi do pojave šupljikavog korena, a nedostatak kalijuma smanjuje otpornost prema bolestima.

Najčešće bolesti

Najčešće bolesti celera su krastavost korena, pegavost lista, trulež korena. Potrebno je koristiti zdrav sadni materijal, i sprovesti sve preventivne mere kako ne bi došlo do pojave bolesti.

"Celer se za zimsku potrošnju vadi krajem oktobra, pre pojave jakih mrazeva. Rebraš se bere odsecanjem listova, od polovine septembra do kasne jeseni, ostvarujući prinos od 15-20 t/ha. Kod korenastog prvo se odsecaju listovi, a zatim se vadi koren, od početka oktobra do jačih mrazeva", ističe savetodavac.

Prinos korena je 25-35 t/ha, a listova od 10-15 t/ha. Berba listova kod lisnatog celera se obavlja dva do tri puta u toku vegetacije, gde je posle svake kosidbe ili odsecanja listova usev potrebno prihraniti azotnim đubrivom i dobro zaliti. Prinos lista je oko 10-20 t/ha.