Branje pečuraka: Svako eksperimentisanje može da bude kobno

U branju pečuraka nema emocija! Što je na oko primamljivija, može da bude kobnija. To je lekcija za laike i apsolutne početnike u ovom poslu ili hobiju, koju je naučilo nekoliko novinarskih ekipa iz Kragujevca. Dragoljub Švabić, nezvanični i dugogodišnji promoter Vlakče, sela poznatog po brojnim znamenitostima i iznad svega upečatljivoj podrudničkoj prirodi, organizovao je Novinarski dan za branje pečuraka. A ovog leta zbog obilnih kiša ima ih u izobilju. 

Do pečuraka se ne stuže lagano

A do pečuraka se ne stiže lagano. Najpre strminom do potoka, pa kroz vodu i onda usponom do mesta gde divlje zveri prave svoje jazbine. Uspon je zove Kozorep i naziv otprilike opisuje kako se stiže do padina prekrivenih grabovom i hrastovom šumom. Kišno leto je saveznik berača pečuraka. Već na 300 metara nadmorske visine bukvalno na svakom koraku su pečurke. Ali nisu sve za branje. Za bajkovito roze boju pečurke na zelenoj mahovini, meštani kažu - preskoči.

Vrganj raseći - ako pozeleni, bacite ga

Jedan od iskusnijih pečurkara je Milija Jeremić iz Vlakče. Penzioner je i već  15 godina ide u berbu. Otprilike toliko godina u korpu stavlja isključivo mlečnjaje, vrganje, jajare i lisičarske.

"Berem samo ove četiri vrste, jer njih najbolje poznajem. Ostale vrste ne skupljam, jer nisam siguran i ne razlikujem nijanse između jestivih i otrovnih. Jajara, na primer, ima stablo od osam do 12 cm. Ali njoj slična, a otrovna, ima stablo od pet do šest cm i malo intenzivniju boju. Ko nije siguran za vrganje, najbolje je da nožem raseče malo kapu. Ako ne menja boju, to je vrganj. Kad presek pozeleni - otrovna je. Ko nije siguran najbolje je da svaku raseče", kaže Milija.

Pečurka koja podseća na kuvano jaje

Najboljeg kvaliteta je blagva ili jajara. Pečurka je dobila takvo narodno ime, jer zaista podseća na kuvano jaje i važno je da se beli deo, koji podseća na belance, ostavi u zemlji. Žuti deo se vadi nožem i proverava se visina stabla. A onda po kvalitetu slede vrganj i lisičarka, čija berba počinje u julu.  

Otkup pečuraka - nestabilan

Među beračima pečuraka su ljudi raznih fela. Ima ozbiljnih, poput Ranka Đakovića, koji ih već 20 godina iskusno skuplja po šumi. Dnevno ubere i po 20 kilograma.

"Dobar berač ubere dnevno oko 50 kilograma, ali ja imam dosta posla na imanju, pa koristim priliku kad ne mogu u njivu, da idem u pečurke. Prodajem ih, ali ima dosta neozbiljnosti kod otkupa. Prva klasa vrganja je 200 dinara, a druga 100 dinara. Međutim, otkupljivači sve to bace u drugu klasu. Lisičarski nije bilo preterano ove sezone. Prošle godine je cena bila 800 dinara po kilogramu. Međutim, svaka tura donosila je nižu cenu za 100 dinara i na kraju se svede na mizernih 200 dinara", kaže Ranko.

I ovaj Krajišnik među Šumadincima bere samo četiri vrste koje dobro poznaje i priznaje da ne bi eksperimentisao dalje. Svi oni  pečurke obilato koriste u ishrani, a zamrzivači su im već puni blaga iz šume.

Lepe pečurke držite u telefonu, a ne u korpi

Osim Ranka koji prihoduje od pečuraka, ima i rekreativaca. Jedan od njih je Živomir Vučković rodom iz Vlakče. Krenuo je u branje pečuraka prošle godine iz radoznalosti, rekreativno. Od iskusnih komšija naučio je o tek nekoliko vrsta pečuraka koje sa sigurnošću bere.

"Prvi i osnovni zakon koji sam naučio je da ne eksperimentišem. Dakle, dileme poput -  nalik je, lepa je, možda jeste, verovatno, ovde nisu poželjne u rečniku. Bolje je da poznajete dobro jednu vrstu i da se nje držite. Svako eksperimentisanje može da bude kobno i fatalno. Drugo što sam naučio je da emocije i osećaj za estetiku nisu poželjne. Puhara je recimo, vrlo lepa na oko, ali je jedna od najotrovnijih. Imam fotografiju u telefonu da me podseti da joj nije mesto u mojoj korpi", kaže Živomir.

Gastronomski specijalitet Vlakče

Branje pečuraka završava se u kuhinji. Ovog puta Dragomir Švabić je sa svojom porodicom znalački pripremio delikates. Najbolja podloga za varivo od pečurki je Šumadijska pica, jedinstveni specijalitet iz Vlakče. Najbolji način da se proveri da li je Novinarski dan u branju šumskih pečuraka uspeo je posle 10- ak sati pozvati novinare i proveriti da li se javljaju na telefon.

Ovaj tekst je objavljen! To je znak da su Vlakčani dobri poznavaoci šumskih pečuraka. Pre svega, izuzetno su oprezni i ne junače se. I to je pravilo kojeg se treba pridržavati.