Ilovačića vodenica najstarija u valjevskom kraju nudi najkvalitetnije brašno

Ilovačića vodenica nalazi se na samo desetak minuta laganog hoda od centra Valjeva. Napravljena je u 18 veku na jazu na desnoj obali Kolubare i tu se nalazila sve do 1955. godine, kada je zaboravljena i prepuštena zubu vremena. 1989. godine na inicijativu Ekološkog društva Gradac, u čijem je i danas vlasništvu, vodenica je izmeštena na reku Gradac.

"Ova vodenica je stara 200 godina i do pre 30 godina nalazila se na Kolubari. Ja sam toliko godina u ovoj vodenici gde stalno dolaze ljudi da kupuju brašno. Ovde ti je pravo brašno, od osmaka, a dolaze i ljudi i za projino brašno jer znaju da je ono najzdravije," započinje svoju priču vodeničar Sreten Milovanović.

EKOD Gradac se stara o vodenici

Vodenica je na oko u dobrom stanju, ali svake godine mora da se popravlja i održava da bi bila u funkciji.

"Noseće grede i kamenovi su najstariji. Kada je premštena, sve ono što je bilo dotrajalo od drvene konstrukcije je promenjeno, ali su kamenovi stari preko 150 godina i još toliko mogu da služe", tvrdi nam osamdesetogodišnji vodeničar.

Za Ilovačića vodenicu se smatra da je najstarija u valjevskom kraju i predstavlja nepokretno kulturno dobro. Trenutno je jedina aktivna vodenica na Gradcu, a nekada ih je na ovoj reci bilo čak 15.

Vodeničar radi ceo dan

O vodenici se od kako je premeštena, stara vodeničar Sreten Milovanović. Njegov radni dan počinje rano ujutru i traje do večernjih sati. Svakodnevno dva vodenična točka na najdrevniji način, zrno po zrno melju kukuruzno, pšenično i projino brašno. 

"Kad mi dođu ljudi u vodenicu prvi put ne veruju da kamen melje kukuruz, a ne mašina na struju. A ovde se radi isto kao i pre dvesta godina, žito se melje zrno po zrno, na dva kamena koje pokreće voda. Koliko će se žita samleti zavisi od vode koliko je ima i da li je jaka. Suvo zrno se brže melje, a kad donesu ono sirovije onda se i sporije melje", objašnjava nam Milovanović, i dodaje da za jedan džak od 50 kilograma pšenično ili kukuruzno brašna treba bar pet sati rada.

Vodeničar Sreten kaže i da ovaj posao može da radi samo onaj ko voli. O vodenici se treba brinuti, kamen svaka dva meseca treba podsecati i mora da se nazubi, jer se on izliže i onda ne može da melje.

Stranci se pitaju: Kako vodenica radi?

Da je projino brašno zdravo svi znaju, ali ako se dobija na ovaj tradicionalni način, još je bolje i kvalitetnije, pa zato ljudi i dolaze i kupuju ga. A Valjevci rado dovode i svoje goste da posete vodenicu. Među njima je i puno stranaca, kako iz susednih država, tako i iz raznih delova Evrope. Tako smo ispred vodenice zatekli i dva mladića iz Slovenije koji nisu mogli da veruju kako vodenica radi.

"Mi smo došli iz Slovenije, poslovno smo došli u Valjevo i kolega nas je doveo da vidimo ovo. Prelepo je i fascinantno prvi put sam video vodenicu, a i priroda je prelepa", kaže jedna od njih. 

O vodenici na Gradcu stara se Ekološko društvo koje svake godine uloži određena sredstva da bi vodenica bila u funkciji. U nezapamćenim poplavama u maju 2014. vodenica nije bila oštećena iako je voda odnela most u neposrednoj blizini i razorila levu obalu reke.

Sreten ima vredne ruke - pravi suvenire

Vodenica, Crkva i Kafana uvek moraju biti otvorene, objašnjava Sreten. Nikada se ne zna kada će ko doći.

"Najčešće su to meštani iz okolnih sela koji donose da samelju kukuruz ili pšenicu. A mnogi dolaze i da kupe projino brašno, integralno ili crno brašno, a jedan kilogam košta 100 dinara."

I dok čeka da se žito samelje, Sreten vreme provodi praveći suvenire od drveta, pre svega tronošce, varjače i razne drvene posude. 

Ukoliko budete u mogućnosti, iskoristite priliku da posetite u Valjevu jednu od retkih aktivnih vodenica. U okolini postoje još dve, jedna je u Zlatariću na reci Obnici pored put Valjevo - Loznica, čuvena Đedina vodenica, a druga je Jakovljevića vodenica u Pričeviću.