Pekmez iz Šumadije nekada se izvozio u Evropu

Da li ste se ikada  zapitali kao je izgledalo poljoprivredno domaćinstvo početkom prošlog veka? Da li ste znali da je u jednom, tada prilično udaljenom šumadijskom selu, postojala prava mala industrustija u kojoj su se prerađivale šljive, sušile, pravila rakija i pekmez i svi proizvodi se izvozili širom Evrope?

U selu Mala Vrbica, oko 20 kilometara od Kragujevca, na istočnim padinama planine Rudnik, nalazi se nekada na daleko poznato domaćinstvo porodice Čolović, sada čuveno kao lider seoskog turizma u ovom delu Srbije. Domaćinstvom upravlja potomak Ivan Ignjatijević, koji je omogućio da zavirimo u memoare njegove porodice, zapisane polovinom prošlog veka, Jedan od petorice braće Čolović, Milosav (1891-1981), inače predratni profesor Geološkog fakulteta u Beogradu, zaslužan je što možemo da saznamo koliki je potencijal i snagu imao šumadijski seljak krajem 19. i početkom 20. veka.

Izvoz pekmeza u Austriju i druge evropske zemlje

Pored zemljoradnje, Miloje (otac braće Čolović) od 1902. godine kuvao je pekmez od šljiva u zajednici sa pekmezarskim trgovcima, a kasnije sam. U tu svrhu uzeo je od nadležne vlasti 1907. godine trgovačko pravo za izvoz pekmeza u Austriju i druge evropske zemlje. U početku pekmez-majstori su bili Švabe iz Novog Sada, tada Ujvideka, i Subotice sa Švabicama koje su radile na kacama, na ceđenju šljiva od koštica. Docnije, te poslove oko pripreme i kuvanja pekmeza, kada su se izučili, radili su naši ljudi.

Sa pripremama za pekmez počinjalo se još početkom jula

Pripreme za rad pekmezare bile su velike. Sa pripremama moralo je da se počne još početkom jula, da bi se stiglo i sve na vreme pripremilo do početka rada pekmezare, obično krajem avgusta meseca. Moralo je da se pripreme šupa i trem ѕa dve do tri garniture kazana. Jednu garnituru sačinjavalo je sedam kazana - jedan veliki (čorbaš) i šest malih, zatim šumnjača (prim.aut. brvnara) za kancelariju i radnike, 400-500 metara kubnih drva, tezga za stovaranje šljiva, kace za ceđenje obarenih šljiva sa potrebnim priborom: brezove metle, sita za ceđenje, kiblice za zahvatanje i sipanje obarenih šljiva i čorbe, zatim priprema praznih drvenih buradi za pekmez i priprema radnika i svega što je potrebno za taj posao kao i nabavka hrane za radnike.

Ko je sve radio u pekmezari?

Za tri garniture kazana bilo je potrebno najmanje 60 radnika ne računajući zaposlene oko nabavke i pripreme hrane, kao i rabadžija za prevoz pekmeza i svega ostalog što je potrebno (voda, stoka, hrana). Pored glavnog pekmez-majstora, blagajnika i njegovog pomoćnika, na pekmezari je zaposleno još: dva primaoca šljiva, na svakom čorbašu (velikom kazanu u kome su se prvo kuvale šljive) i na svakom malom kazanu po dva radnika, jedan pinter za otvaranje i zatvaranje buradi, pekar, kasapin, vodonoša, dva radnika na pripremi i donošenju drva i na kraju jedan čuvar.

Svaki radnik dobijao je dnevno svoje sledovanje: po pola kilograma mesa, pola litra rakije i jedan hleb. Za svaki kazan skuvanog pekmeza radnici su dobijali po dva dinara. Dnevno je moglo biti skuvano najviše tri do četiri kazana. Koliko je dinar tada bio vredan, govori činjenica da su šljive plaćane od dva do najviše 3,5 dinara za 100 kg.

Proizvodnju prekinuli ratovi

Za jedan kilogram pekmeza bilo je potrebno 3-3,5 kg šljiva. Kazani su bili bakarni. Veliki kazan (čorbaš) bio je u prečniku oko 2,5 m dubine 40-45 cm. Mali kazani su bili prečnika 1,75 m, dubine oko 30 cm.

Kada je pekmez bio gotov, sipao bi se u drvena burad od 150 kg do 180 kg. Na svakom buretu pošto se zatvori, na danustu (na sređu), morala se masnom farbom staviti firma, broj bureta i težina: bruto, neto i tara. Kada je jedan vagon gotov (60-70 buradi) pravi se konsignacija, tj. spisak i ekspeduja kvalitet pekmeza, a za ovo je bio odgovoran pekmez-majstor. Godišnje se prerađivalo 40 - 50 vagona sirovih šljiva (prim.aut. 1 vagon=10.000 kg). Pekmez se prodavao preko Izvozne banke po ceni od 18-20 kruna za 100 kg i izvozio se u Austriju, Rusiju i druge evropske države.

Ovakvu proizvodnju prekinuli su ratovi koji su ubrzo usledili, da bi se proizvodnja i ekonomski razvoj porodice nastavio posle Velikog rata. Nakon Drugog svetskog rata i agrarne reforme 1953. godine, porodica ostaje na samo 10 ha zemlje i polako počinje da gubi svoj predratni sjaj i raskoš.

Danas turizam i obnavljanje voćnjaka

Danas imanje ponovo polako vraća nekadašnji sjaj. "Unuk Milisava Čolović (najstarijeg brata Čolovića), Mihajlo Ćurčić, sa suprigom Vesnom renovirao je najpre staru kuću iz 1806. godine, kačaru iz 1865. godine, veliku kuću iz 1900. godine i to danas čini jedinstveni turistički kompleks na ovim području, poznatiji kao Kuća Čolovića, koji je do sada primio i ugostio veliki broj gostiju sa svih kontinenata", objašnjava Ivan Ignjatijević.

Osim turizma, polako se obnavlja i poljoprivredna proizvodnja - zasad od 3 ha dunje, novi zasad od 3 ha višnje šumadinke, hektar šljive, 0,5 ha kruške. U planu je podizanje i drugih zasada voća, kao i izgradnja prerađivačkih objekata i postrojenja, dodaje Ignjatijević.