Superžitarice će okončati glad u svetu?

Iz Abidžana, najvećeg grada Obale Slonovače, stiže priča o borbi protiv gladi. I to superžitaricama. U zalihama dečijih žitarica Marije Konate kriju se izvanredni aspekti koji nisu vidljivi većini kupaca. Osim što su proizvedeni lokalno, sadrže visok stepen vitamina i hranljivih materija, piše portal EurActiv.

Trik je zapravo jednostavan. Marijina kompanija Proteine Kissee-La (PKL) pahuljice dopunjava vitaminima u prahu kojima ih snabdeva Globalni savez za bolju ishranu (GAIN).

Superžitarice u borbi protiv gladi

"Mnogo ljudi u našoj zemlji ne jede dovoljno voća i povrća, a prekuvana hrana dovodi do gubitka vitamina i minerala. Mnogima ovde žitarice su dnevna hrana. Moje žitarice ne samo da menjaju prehrambene navike, već ljudima pružaju i sve potrebne hranljive materije", kaže Konate. Savez međunarodnih organizacija i razvojnih fondacija sada poziva da se Marijine superžitarice uvedu u škole jer je hrana sa vitaminima i mineralima najisplativija opcija u borbi protiv gladi, naglasio je Savez na međunarodnoj konferenciji u Aruši u Tanzaniji.

Obogaćivanje soli jodom

Obogaćivanje hrane dodavanjem makro i mikronutrijenata da bi se postigao minimum dnevnih vrednosti potrebnih organizmu, nije novost. U poslednjih 10-ak godina, mnogo je urađeno na ovom području, kroz obogaćivanje soli jodom. Međutim, u poslednjih nekoliko godina akutna glad i oružani sukobi izbacili su u prvi plan pitanje pothranjenosti.

Posledice skrivene gladi su kobne. Prema poslednjoj studiji GAIN-a, oko 50 % dece mlađe od 5 godina umire, a mogli su da prežive da su bolje hranjeni. Nedostatak gvožđa uzrokuje smrt gotovo 20 % majki. Četvrtina dece u svetu pati od usporenog razvoja. FAO procenjuje da godišnji gubici ekonomije iznose 2 - 3 % na globalnom nivou.

Isplativost obogaćivanja hrane

GAIN u svom izveštaju ističe činjenicu da je obogaćivanje hrane vrlo isplativo. Autori upućuju na kopenhašku Konsenzus naučnu grupu iz 2008. godine, prema čijim podacima je obogaćivanje jodom koštalo 5 američkih centi po glavi. Ulaganje bi se 30 puta isplatilo jer bi uz veću produktivnost radnika i olakšanje nacionalnog zdravstvenog sistema, povrat iznosio 26 dolara po osobi.

Potpisnici Aruša deklaracije apelovali su da se više javnog novca uključi u programe. Oko 150 miliona dolara bilo bi dovoljno da se utvrdi program na 15 godina u 25 zemalja u razvoju. Dodatnih milion ljudi imalo bi koristi od takve sheme. Osim toga, organizacije pozivaju na veliki trud da bi se poboljšali nadzor i regulacija programa. Industrijalizovane zemlje treba da pomognu zemljama u razvoju da ozakone i sprovode inspekcijske kontrole da bi se proizvodila hrana visokog kvaliteta.

Finansiranje iz javnog ili privatnog sektora?

Kraj gladi zahteva strategiju za razvojnu saradnju čiji su ciljevi poljoprivredna diverzifikacija, uravnotežena ishrana, čista voda, edukacije, osnaživanje žena i povećanje lokalnih prihoda. Postoji i sukob interesa kroz program obogaćivanja, između javnog i privatnog sektora. Prema nekim prehrambenim stručnjacima, privatni sektor, pri tom misleći na korporacije, je u mogućnosti da finansira sam sebe. Javni novac bi trebao da bude primereniji za korišćenje u promovisanju uravnotežene ishrane utemeljene na lokalnoj dostupnosti hrane sa dovoljno hranljivih materija.