• Bombone
  • 28.02.2021. 10:30
  • Pčinjski okrug, Vranje

Svilene bombone, alva, zagoretke - slatki zanat bombondžije Mileta

Taj neodoljivi miris ušpinovanog šećera iz radnje bombondžije u penziji nedostaje i komšijama koji retko kad propuste priliku da kod svog omiljenog bombondžije kupe slatkiše.

Foto: Gordana Nastić
  • 1.333
  • 899
  • 0

Otkako je otišao u penziju Mile Ilić (83), poslednji vranjski bombondžija, sve ređe zalazi u svoju radionicu gde je čitav radni vek proveo praveći crvence, svilene bombone, alvu, zagoretke sa susamom i orasima, "lulčiki" i "petličiki" raznovrsnih oblika…Taj neodoljivi miris ušpinovanog šećera iz njegove radnje nedostaje i komšijama koji retko kad propuste priliku da kod svog omiljenog bombondžije kupe slatkiše. Tom čarolijom ukusa, on ih sada počasti jedino uoči velikih verskih praznika.

Ostvarena slatka želja

Ovaj posao Ilić sada obavlja uz pomoć svoje dve ćerke koje su pored njega u potpunosti savladale bombondžijski zanat, ali koje nisu htele da nastave porodičnu tradiciju. Iako su one njegova desna ruka, ovaj majstor u radionici još uvek vodi glavnu reč i pred svaki veliki praznik ih podseti da treba da porane sa pravljenjem slakiša kako bi ih u ranim jutarnjim satima na određenom mestu ispred crkve, ponudili svojim sugrađanima.

Njegova tezga koju obavezno natkriljuje bar jedan beli suncobran i danas se na vašarima po lepoti izdvaja od drugih, a bombondžija sa besprekorno ispeglanom belom keceljom, tokom čitavog dana uz širok osmeh dočekuje svoje kupce. U takvim prilikama on često zna da maloj deci ispriča kako je postao bombondžija.

Crvence, svilene bombone, alvu, zagoretke sa susamom i orasima...

"Tu odluku sam u svojoj dečačkoj glavi doneo kada sam se našao ispred izloga dućana bombondžije Dragija u Surdulici. Kad god bih sa roditeljima iz rodnog Bogoševa došao u ovu varošicu uvek bih iznova svraćao do ovog izloga da se divim izloženim šarenim bombonama. Samo sam im se divio, a ne i probao, jer moji roditelji nikada nisu imali dovoljno para za kupovinu slatkiša", priseća se Ilić i zato se tada u sebi zarekao da će kada odraste postati bombondžija.

Do zanata preko kućevnih obaveza

Od ovog nauma nije odustao čak i onda kada je upisao Školu učenika u privredi i nije mu bilo teško da u isto vreme pohađa nastavu i uči bombondžijski zanat kod bombondžije Dragija. A to nije bilo nimalo lako jer je kod njega morao da radi i sve druge sporedne poslove u domaćinstvu.

"Svakog jutra sam bio u obavezi da sa izvora udaljenog 500 metara od kuće donosim vodu njegovoj ženi. To sam redovno činio po snegu, ledu, kiši, suncu... Gazda bi me puštao u radnju da uđem tek kada bih pozavršavo sve spoljne poslove. Mnogo puta sam poželeo da odatle odem, ali je od toga bila jača želja da naučim zanat i postanem svoj gazda."

Iako mu se posao šegrta nije dopadao, želja da postane svoj gazda bila je jača

Iako je taj put bio trnovit, nije odustajao od svog cilja. Stalno je žudeo za novim znanjem, pa je onog trenutka kada je naučio sve o bombondžijskom zanatu kod majstora Dragija, potražio posao kod Krste, najboljeg bombondžije u Vranju. Krsta je u Miletu odmah prepoznao talentovanog bombondžiju, a pošto nije imao svoju decu potajno je počeo da pravi planove za budućnost s njim.

Najpre je "odrešio kesu" i Miletu dao mesečnu platu u iznosu od 10.000 ondašnjih dinara, a kada se mladi bombondžija oženio, sklopio je sa njim i ugovor o doživotnom izdržavanju. Potrudio se da svom posinku prenese svo svoje znanje o bombondžijskom zanatu. Naučio ga je i da pravi i niže crvenac na konac koji se u to vreme mogao kupiti jedino u njegovoj radnji.

Dogodovštine veštog bombondžije

Mile se toliko izveštio i u pravljenju svilenih bombona da su one bile pravi magnet za kupce na vašarima i seoskim saborima u Pčinjskom okrugu. Uoči ovih događaja Mile je udarnički radio u radnji kako bi napravio što više slatkiša za prodaju. Otuda se vatra u šporetu na drva na kome je u  šerpama kuvao šećer za pravljenje slatkih specijaliteta danima nije gasila. Na mermernoj ploči se samo smenjivala ukuvana šećerna masa koju je onako vrelu kačio na veliki esker na zidu i iz nje izvlačio duge trake koje je stavljao u mašinu za oblikovanje svilenih bombona. One su uz alve, "petličiki", "lulčiki", zagoretke… bile in za seosku decu.

Nekadašnji slatkiši koji se retko viđaju na današnjim vašarima

To je Mile i te kako znao i zato je vodio računa da do njih nikada ne zakasni sa svojim slatkim tovarom koga je nekada zbog nepristupačnog terena morao da nosi u bisagama na leđima. Mile je na seoskim svetkovinama prodavao i sladoled. Seća se da je jedne godine na saboru koji se održavao u avgustu hteo da zaradi lepe pare od njega, ali mu se ovaj plan izjalovio jer je na taj dan pao sneg. Mnogo je ovakvih dogodovština bilo u Miletovoj bogatoj bombondžijskoj karijeri i sve ih se rado seća.

On i danas ističe da mu u ovom poslu nikada ništa teško nije padalo, pa čak i to što nije imao privilegiju da kao ostali Vranjanci sa svojom porodicom u kući proslavi neki verski lii državni praznik zato što je njegova radnja uvek morala da bude otvorena.


Foto prilog


Tagovi

Bombondžija Mile Ilić Pravljenje bombona Svilene bombone Petličiki Zagoretci sa susamom i orasima


Autorka

Gordana Nastić

Više [+]

Dugogodišnja novinarka koja je zanat pekla na tekstovima iz oblasti poljoprivrede. U potrazi za novim temama rado obilazi poljoprivredna gazdinstva, ustanove, polja, voćnjake, sajmove.