Čičoka kao alternativa za ishranu stoke. Kako se gaji?

Čičoka (Heliathus tuberosus L.) dobro podnosi i sušu i dok kiša ili zalivanje ne pokvasi zemlju, ona se na neki način konzervira i čeka pogodne uslove da nastavi razvoj. Na istom mestu ostaje godinama.

Ova krtolasta višegodišnja biljka poreklom je iz južne Amerike gde se nalazi u divljem stanju. Ima je i u Severnoj Americi. U Evropu su je preneli Francuzi iz Severne Amerike 1605. godine. Često je nazivaju jerusalimska artičoka, slatki krompir, morska repa, mačja repa, divlji krompir.

U Srbiji se gaji sporadično na manjim površinama, prvenstveno zato što naši farmeri nisu dovoljno upućeni u značaj ove vrste i tehnologiju gajenja. Mogla bi i kod nas postati značajna biljka u ishrani stoke, pa čak i kao pčelinja paša.

Hranljiva vrednost

Njene krtole imaju 80 odsto vode i 20 odsto suve materije. Kod lisnate mase taj odnos iznosi 70 i 30 odsto. U skladu sa navedenim, kod lisnate mase sadržaj belančevina je nešto viši (3,4 odsto), a kod krtola iznosi 1,5 odsto.

Udeo ugljenih hidrata, odnosno masnoća, kod lisnate mase iznosi 17,4 odnosno 1,1 odsto, a kod krtola 16,9 odnosno 0,2 odsto. Iz navedenog hemijskog sastava, vrlo je slična hranidbena vrednost nadzemnog i podzemnog dela.

Sadnja je tokom jeseni ili proleća i na dubinu od osam do 12 cm sa razmakom od 40 do 50 cm. Voli puno sunca i vlage.

Korišćenje u ishrani stoke

Podzemni delovi ove biljke se odlikuju sadržajem ugljenog hidrata inulina i rado ih jedu sve vrste domaćih životinja. Krave muzare koje se hrane silažom ove biljke na dan daju od četiri do šest litara mleka više.

Životinje je mogu jesti i sirovu. Sveže imaju tanku ljusku i često se koristi kao hrana za svinje. Osim krtola, od ove biljke se koristi zelena masa ili silaža, kao dobra kabasta stočna hrana. Ova kultura je okopavina, ali je specifična zbog karakterističnih bioloških osobina, prvenstveno vegetativnog načina razmnožavanja.

Lekovita čičoka: Kada se sadi, a kako se čuva?

U nekim zemljama sveta koristi se i za ljudsku ishranu i podseća ukusom na artičoku. U ishrani je mogu koristiti osobe obolele od šećerne bolesti. Kao prilog jelu koristi se kuvana ili pečena, kao i krompir, dok se od brašna, dobijenog od njenih krtola, priprema specijalan hleb. Krtole se u nekim zemljama koriste za proizvodnju špiritusa.

I krtola i zelena masa

Iskorišćavanje ove kulture može biti dvojako: korišćenje krtola i korišćenje nadzemne zelene mase za stočnu hranu. Može se koristiti samo na jedan ili, uporedo, na oba načina. Ako se koristi i za zelenu masu, prinos krtola se smanjuje za 40 do 60 odsto, što je razumljivo jer se zelena masa ranije koristi, pre nego što se krtole dobro razviju.

Krtole se obično vade kada ih treba trošiti, tj. postepeno iz zemlje prema potrebi i daju se stoci. Vadi se od početka jeseni (septembra), tokom zime, sve do proleća kada to dozvoljavaju vremenske prilike.

Vađenje se može obaviti mašinama vadilicama za krompir ili pomoću pluga izoravanjem. Pre vađenja krtola, treba stabljike ukloniti sečenjem do zemlje. Stabljike mogu poslužiti za ogrev. Krtole se ne mogu dugo čuvati, najviše tri nedelje, jer se posle toga naglo sparuše i gube hranljivu vrednost. Najčešće se vade za dvodnevnu ishranu, te ovakvim načinom korišćenja one stalno ostaju sveže.

Na proleće su slađe

Rano s jeseni su malo gorkog ukusa, koji se kasnije smanjuje, a u proleće potpuno nestaje što se obično tumači transformacijom inulina u fruktozu - levulozu. Zbog toga su krtole čičoke s proleća slađe i ukusnije.

Prinosi krtole pri optimalnim uslovima iznose 30 do 40 t/ha, a zelene mase oko 50 do 55 t/ha. Čičoka gajena za zelenu masu i krtole može dati prinos krtola maksimalno do osam t/ha, ali zato daje veliki prinos zelene mase.