Gipsovanje poboljšava plodnost zaslanjenih zemljišta - kako?

Solončaci i solonjeci, slatine su koje pripadaju halomorfnom redu zemljišta, a nastaju pod uticajem mineralizovanih podzemnih ili površinskih voda, te su zaslanjeni ili alkalizovani. U cilju poboljšanja plodnosti ovih zemljišta sprovodi se meliorativna mera koja se naziva gipsovanje.

Profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Vladimir Ćirić objašnjava kako solončaci akutno zaslanjena zemljišta, koja se u svetu prostiru na oko 260 miliona hektara. Obrazuju se u aridnoj i semiaridnoj klimi, nalaze se u najnižim delovima terena, a na njima raste halofitna vegetacija koja podnosi više koncentracije soli. Često čovek utiče na njihovo stvaranje i to prilikom navodnjavanja mineralizovanim podzemnim vodama. Kako bi se to sprečilo, treba uraditi i analizu vode pre tog postupka.

"Solončaci, inače, imaju visok pH koji ide i do devet jedinica, pretežno su glinoviti, sadržaj humusa je nizak, jer se na njima formira vrlo malo vegetacije. So deluje toksično na biljke, tako da se takva zemljišta gotovo nikad ne koriste za poljoprivrednu proizvodnju, već uglavnom kao pašnjaci ili ribnjaci", objašnjava Ćirić.

Čuvari biodiverziteta

Solončaci su, inače, zastupljeni u Srbiji u Banatu i Bačkoj na oko 25.000 hektara, dok su solonjeci pretežno rasprostranjeni u Banatu u rečnoj dolini Tise. 

Solonjeci su alkalizovani, dosta sode imaju u sebi, a u Vojvodini su rasprostranjeni na oko 125.000 hektara dok u svetu te površine idu i do 100 miliona hektara. Formiraju se kada u zemljište dospe soda putem podizanja podzemne vode čime se zemljište alkalizuje i dostiže i do 10 jedinica pH. Na njima je zastupljeno više vegetacije u odnosu na solončake, zbog nižih koncentracija soil, te sadrže nešto više humusa. Takve parcele se, napominje Ćirić, u Evropskoj uniji ostavljaju u vidu čuvara biodiverziteta, jer se ne može mnogo popraviti njihova plodnost.

Inače, gipsovanje je jedan od najstarijih i najrasprostranjenijih hemijskih meliorativnih postupaka, koji je primenjen još u osamdesetim godinama 19. veka prilikom melioracije američkih slatina, ukazuje Ćirić.

Obavezna cevna drenaža

Ali, ako se poljoprivrednici odluče da primene ovu meru, neophodno je da prvobitno obave analizu zemljišta - i hemijska i fizička svojstva i vide kolike su potrebe za gipsovanjem.

"Kada se odredi koliko gipsa treba da se baci, dostavi se na njivu i određenim rasipačima, najbolje za praškasta đubriva, se rasporedi po celoj parceli i inkorporira se u zemljište. Obavezna je cevna drenaža da bi soda mogla da se ispere kako bi se sprečilo sekundarno zaslanjivanje koje nastaje ako se podzemne vode sa sodom ponovo podignu. Ovom drenažom, njihov nivo se spušta."

Inače je gipsovanje prilično skupo, s obzirom na to da cevna drenaža i gips ili fosfogips, koji su neophodni u tom procesu, zahtevaju velike izdatke. 

"Gipsovanje često na solončacima nije potrebno, osim ako nisu sodni, a budući da solonjeci uvek imaju sodu u sebi, na njima treba raditi gipsovanje", objašnjava profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Gipsom se dejstvuje na sodu

Ovaj postupak se zasniva na tome da se gipsom dejstvuje na sodu, a bitno je da se ne izazove povratna hemijska reakcija. Ako se doda više gipsa, onda proces ide u potrebnom pravcu, ali ako se unosi nedovoljna količina gipsa, reakcija menja pravac pri čemu se on izdvaja, dok se soda ponovo stvara i to je, naravno, nepoželjno.

"Mi imamo ogled od 1981. godine na kom smo primenjivali ovaj tretman. Potrebe za bacanjem gipsa su 10, 25, pa čak i 50 tona po hektaru. Na oglednom polju je potom gajena pšenica, takođe i suncokret, ječam i lucerka, što ne bi uspelo bez melioracija. Uspeli smo da smanjimo alkalnu reakciju, ali i sadržaj sode ispod 15 odsto, postignuta je ujednačenost i povoljniji odnos mehaničkih čestica, povećan je i vazdušni kapacitet, kao i vodopropustljivost", ukazuje Ćirić.