Kako pravilno uskladištiti i sačuvati kukuruz

Jesenja žetva i berba kukuruza 2019. godine u južnom Banatu je završena i ostaće upamćena ne samo po dobrom prinosu već i po izuzetno povoljnim uslovima za žetvu i berbu ove biljne vrste. Nakon dobro obavljene žetve ili berbe, najvažniji zadatak proizvođača bio je da pravilno uskladište ubrani rod u sopstvenim skladištima ili kod skladištara. 

Sa skladištenjem kukuruza nisu završene sve aktivnosti do njegove tržišne prodaje, jer preostaje posao čuvanja zdravstvene ispravnosti uskladištenog kukuruza. Nepisano pravilo u proizvodnji kukuruza je, da je otkupna cena najniža u vreme žetve, a najveću vrednost dostiže znatno kasnije, kada je ponuda robe na tržištu najmanja. Zbog toga se većina proizvođača odlučuje da skladišti svoje proizvode i čeka povoljnije cene.

Uskladišteni kukuruz je izvesna sigurnost poljoprivrednih proizvođača

Čuvanje i kasnija prodaja kukuruza na našim prostorima je česta praksa, naročito na gazdinstvima sa malim posedom, jer uskladišteni kukuruz pored toga što se koristi za ishranu stoke, predstavlja i izvesnu sigurnost poljoprivrednih proizvođača. Iz navedenih razloga proizvođači gubitke tokom skladištenja ne mere, iako oni često mogu biti veoma značajni. Imajući u vidu da gubici tokom skladištenja nisu mali, potrebno je sve više pažnje posvetiti upravo prijemu kvalitetnog zrna i kontroli zdravstvene ispravnosti kukuruza u skladištu tokom perioda skladištenja.

Tokom skladištenja kukuruza u klipu treba uvesti i poštovati sistem kontrole zrna, održavati 14% sadržaja vode u zrnu, a vizuelno plesniv klip odbaciti.

Na zdravstvenu ispravnost kukuruza u skladištu, veliki uticaj ima primena preventivnih mera i skladištenje zdravog kukuruza. Da bi sačuvali kukuruz zdravim, poljoprivrednici moraju da primene niz mera tokom vegetacije, počev od plodoreda, izbora hibrida, vremena setve, pravilne i redovne zaštite tokom vegetacije, i na kraju kada je vegetaciona sezona završena, posebnu pažnju bi trebalo obratiti na zdravstvenu ispravnost prilikom unosa robe u skladišta, kao i tokom perioda čuvanja.

Na kraju ciklusa proizvodnje ostvariće se dobar rezultat samo ako je svaka od navedenih mera izvedena kvalitetno. Važna mera pre prijema kukuruza u klipu ili zrnu je da se utvrdi kvalitet zrna, pripremi roba i mesto za skladištenje u skladu sa Zakonom o bezbednosti hrane. Zrna treba prečistiti pre stavljanja u ćelije, a ukoliko zrna kukuruza imaju sadržaj vode iznad 15% obavezno ih osušiti.

Tokom skladištenja kukuruza u klipu treba uvesti i poštovati sistem kontrole zrna, održavati 14% sadržaja vode u zrnu, a vizuelno plesniv klip odbaciti. Nakon sušenja poželjno je stalno kontrolisati vlažnost i temperaturu. U silo ćelijama meriti temperaturu svakodnevno, a sadržaj vode i plesni na dve nedelje.

Ukoliko je prisustvo štetočina u skladištima redovna pojava, ona može biti posledica neadekvatne pripreme skladišta ili se iste unose zajedno sa proizvodima, transportnim sredstvima ili su iz zaostale robe i nečistoća u skladištima. Najčešći uzrok njihove pojave je neadekvatna primena preventivnih mera zaštite. U skladištima poljoprivrednih proizvođača od skladišnih štetočina najčešće se pronalaze žitni, pirinčani ili kukuruzni žižak i žitni moljac.

Štetočine prisutne u skladištima

Žitni žižak (Sitophilus granaries) ima više generacija godišnje. Odrastao insekt je veličine oko 4 mm, a prepoznaje se po smeđoj boji, koja može ići do crne. Živi isključivo u skladištima, polifagna je štetočina, hrani se i razmnožava u svim vrstama žitarica, kukuruzu i drugim biljnim proizvodima. I pirinčani i kukuruzni žižak se mogu naći u savremenim silosima i na tavanima proizvođača, a hrane se kukuruzom, pšenicom, pirinčem, ječmom, ovsom. Mogu se hraniti, ali ne i razmnožavati u prekrupi, riži, grizu, brašnu. 

Kukuruzni i žitni žižak su dve najčešće vrste skladišnih štetočina u manjim skladištima, a žive i razvijaju se unutar skladišta. Štete se ogledaju u tome što ženka polaže jaja u neoštećeno zrno, unutar zrna se razvija larva koja se hrani sadržajem zrna i nakon prelaska u oblik lutke, javlja se odrastao insekt koji izbuši rupu i izlazi iz zrna. Obzirom da ceo razvojni ciklus provodi u zrnu, nastale štete su velike, a takva zrna gube hranljivu i tržišnu vrednost.

Za efikasnu kontrolu i zaštitu od ovih štetočina treba sprovesti preventivne mere zaštite uskladištene robe. Najpre je potrebno iz skladišta izneti sve prošlogodišnje zalihe robe i skladištiti ih odvojeno. Nakon toga detaljno mehanički očistiti skladišta, tavane i druga mesta gde se planira skladištenje, a zatim dobro oprati vodom zidove, podove i vrata. Pre unošenja nove robe potrebno je obaviti dezinfekciju i dezinsekciju skladišta. Često se dešava da se preventivnim merama ne pristupa adekvatno, kada preostaje poslednji način borbe protiv ovih štetočina koji je i najnepovoljniji, ali na žalost u praksi i najčešći, a to je tretiranje insekticidima kada se štetočine već pojave.

Žitni moljac (Sitotroga cerealella) je jedan od najznačajnijih i najštetnijih insekata uskladištenog kukuruza i pšenice. Leptir žitnog moljca je žućkasto-smeđe boje, dužine oko 10 mm. Štete nanosi larva koja se hrani sadržajem zrna, a štetočina je prisutna kod proizvođača koji kukuruz suše i skladište u klipu u koševima ili na tavanima. U skladišta se unosi iz njive zaraženim kukuruzom u kome nastavlja svoj razvoj i širenje, pri čemu se teško uočava jer je slamnato žute boje žita.

Na kukuruzu u klipu ženka najčešće polaže jaje na zrnu u blizini klice. Iz jaja se izležu gusenice koje ulaze u zrno i hrane se njegovim sadržajem ne oštećujući opnu. Pored direktnih šteta koje pravi izgrizanjem sadržine zrna, značajne su i sekundarne štete jer je napadnuti kukuruz zaprljan ekskrementima i nije za ishranu ljudi i životinja. Najvažnija mera u zaštiti od žitnog moljca je preventivna mera sprečavanja unošenja štetočine u skladište i tokom čitavog perioda skladištenja je potrebno proveravati njegovo prisustvo. Ukoliko se pojavi, neophodno je obaviti hemijske tretmane, vodeći strogo računa o karenci primenjenog preparata.

Pored ekonomski značajnih štetočina, na gubitke pri skladištenju kukuruza utiču i gljivične bolesti čiji su produkti delovanja mikotoksini. 

Mikotoksini (mykes - grč. gljiva, toxikon - grč. otrov) su ekstracelularni metaboliti plesni, koji su toksični ili imaju druge negativne biološke efekte po ljude i životinje. Ta jedinjenja, vrlo različitih hemijskih struktura, onečišćuju žitarice i druge namirnice posebno u tropskim krajevima, jer viša temperatura i vlažnost pogoduju rastu plesni. Čovek je najčešće izložen mikotoksinima putem hrane, ali u nekim slučajevima može doći do njihovog udisanja, prolaska kroz kožu ili parenteralne izloženosti.

Ove plesni kontaminiraju žitarice pre i posle žetve, prilikom neadekvatnog skladištenja i posledično se mogu naći u hrani za životinje i ljude. Žitarice su najčešće kontaminirane aflatoksinom, deoksini-valenolom (vomitoksin, DON), zearalenonom, fumonizinima i T-2 toksinom (Sokolović, 2005). Mikotoksini mogu da uđu u namirnice putem direktne kontaminacije, uzrokovane razvojem plesni na hrani. Takođe, kontaminacija može biti i indirektna, putem korišćenja kontaminiranih sastojaka pri obradi hrane ili preko konzumacije hrane koja sadrži ostatke mikotoksina.

Iako se preradom žitarica u krajnje proizvode vidljiva plesan može ukloniti, većina sadržaja mikotoksina neće biti promenjena. Mikotoksini su vrlo stabilni. Ne inaktivišu ih uobičajeni postupci proizvodnje i prerade hrane, zbog čega redovno dolazi i do kontaminacije gotovih krmnih smeša. Dalji postupci skladištenja hrane takođe mogu povoljno delovati na "proizvodnju" mikotoksina. Najbolji pristup za uništavanje mikotoksina u hrani je sprečavanje rasta plesni u svim fazama proizvodnje od prikupljanja, transporta, obrade, do skladištenja i prodaje. 
Stručna podrška: PSS Vršac, Savetodavac Divna Marić, dipl.ing.