Mirjana Nikolić ore, tanjira, drljači - još samo da savlada kombajn

Mirjana Nikolić iz Proštinca jedina je žena u svom selu koja rame uz rame sa muškarcima mašinski obrađuje njive. Ona vozi traktor sa svim priključcima, a kako kaže ostalo joj je još da savlada upravljanje kombajnom. Porodicu Nikolić čine još i Mirjanin suprug Slađan, otac Gruja, majka Mila, ćerka Sandra i unuci Sergej i Doris.

U Proštincu, koji se nalazi 13 km od Svilajnca, nekada je bilo oko 100 domaćinstava, a sada ima oko 80 sa nešto više od 400 stanovnika. Većina stanovnika radi u inostranstvu, dok se poljoprivredom bavi tek nekoliko porodica, a među njima su i Nikolići. Rešili su da ostanu na selu, a obrađuju najviše zemlje u svom selu.

"Ja sam želela da nastavim porodičnu tradiciju. Mi isključivo živimo od poljoprivrede. Obrađujemo oko 40 hektara zemlje. Nešto je u našem vlasništvu, nešto smo uzeli u zakup. Najviše imamo pšenice i to na 14 hektara, zatim kukuruz na 10 hektara, a ostalo je detelina, lucerka, ovas, ječam. Deo prodajemo, a deo ostavljamo za nas kako bi hranili životinje", kaže Mirjana Nikolić.

Retko daje "njenu Rakovicu" drugima da voze

Njen radni dan počinje u šest ujutru, i ponekad, kada je sezona, traje do kasno u noć. I to bez godišnjeg odmora jer posla ima tokom cele godine. Međutim, naša sagovornica se ne žali jer voli sve poljoprivredne poslove.

"Odmalena sam sa roditeljima na njivi tako da sam se navikla na sve poljoprivredne radove i ništa mi nije teško. Nisam se pokajala što nisam otišla u inostranstvo kao većina meštana. Volim što sam ostala u svojoj kući."

I u selu više nikome nije čudno kada vidi Mirjanu na traktoru.

"Najviše volim da vozim 'moju' Rakovicu i retko je dajem drugima da je voze. Volim to da radim i ništa mi nije teško. Znam da orem, tanjiram, drljačim, skupljam seno, vozim veliku presu. To sve nije fizički teško jer sve rade mašine. Velike bale sena diže traktor, a priključne mašine kače muški članovi porodice", napominje ova vredna poljoprivrednica.

"To nam je što nam je"

Mirjana kaže da ženama na selu nije lako jer moraju da rade i kućne poslove i poljoprivredu.

"Obično se poljoprivrednici žale da mnogo rade, a malo zarađuju ali šta ćemo, to nam je što nam je. Nije neka zarada ali bolje i to jer ako samo sediš nećeš ništa da imaš. Mi se bavimo i ratarstvom i stočarstvom, dopunjujemo poljoprivredne poslove jer samo tako možemo nekako da opstanemo. Sve se isplati u određenim granicama, ali ne valja što otkup nije siguran, a cene variraju. Sve zavisi od tržišta."

Deo prinosa prodaju odmah, a deo drže u svojim silosima i čekaju bolju otpupnu cenu. Nikolići imaju dva kombajna, šest traktora, sve priključne mašine za obradu zemlje, mašinu za baliranje sena. Sve su, kažu, kupili sami, bez subvencija države.

Cela porodica je uključena u poslove, a u sezoni angažuju radnike.

"Kao porodica smo već uigrani, svako zna šta treba da radi. Dogovaramo se, pomažemo jedni drugima. Majka je uglavnom kući, ona je zadužena za ručak, mi ostali smo na njivi. Ona je zadužena i za baštu, kao i za cveće koje krasi naše dvorište", ističe Mirjana.

Dovoljno za pristojan život

Od stoke imaju 10 krava, dvadesetak grla ovaca, kao i tri magarca koje čuvaju iz ljubavi. Ranije su gajili i svinje ali više ne jer se, kažu, ne isplati.

"Prodajemo mleko, a dnevno imamo 40-50 litara. Cena je zaista niska, svega 25 dinara za litar. Nije dobro ni to što subvencije kasne po godinu dana, a nafta je preskupa."

Kada se sve to što obrađuju i gaje zajedno skupi, Nikolići mogu pristojno da žive. Naravno uz svakodnevan vredan rad. Ne planiraju da povećavaju proizvodnju jer tada ne bi mogli sve sami da postignu.