Kako bi ljuštenje bilo što uspešnije, plug bi trebalo da se montira na kombajn, šali se Prof.dr Bojan Stipešević, objasnivši nam sve potrebne korake za sprovođenje ove agrotehničke mere.
U uslovima globalnog zagrevanja, sve većih ekstrema i u našem kontinentalnom području učestalih suša tokom proleća, leta pa čak i jeseni, sve mora da se preduzme da usevima, ali i zemljištu, kao sistemu u kom usev živi te nizu drugih živih bića, voda bude dostupna što duže. Dakle, treba je konzervirati.
"Kako bi to bilo što uspešnije, plug bi trebalo da se montira na kombajn", šali se Prof. dr Bojan Stipešević. Objasnio je koliko je važno u što kraćem vremenu nakon skidanja useva da se izvrši prekid kapilariteta u površinskom sloju nakon skidanje letine, a reč je o ljuštenju strništa.
"Ono se često odvija u suvim uslovima pa mehanički prolaz oruđa kroz tlo diže u vazduh i njegove čestice i ostatke žetve, koje bi inače voda nalepila za samu površinu", rekao je dodavši da za ovu operaciju ne mora obavezno da se koristi plug. "To u suštini može da obavi i tanjirača ili neki multitiler sa radnim organima koje slama neće zapušiti", objasnio je. Što se tiče dubine, kaže da ona ne mora da bude velika te da je i pet centimetara dovoljno da pukne kapilaritet pa da voda dalje ne "beži" u atmosferu nego da ostane u zemlji. Napomenuo je da pomaže i ostavljanje žetvenih ostataka.
Podseća da dobra poljoprivredna praksa EU predlaže da se jedna trećina slame ostavi na tlu, druga da se preusmeri u stočarstvo, a treća u bio-gasne reaktore. "Ipak, važno je da se i stajnjak iz štale i biodigestat vrate nazad u zemljište", istakao je Stipešević.
Napomenuo je i šta u slučaju da se ljuštenje ne obavi. Tada bi se, kaže, površina tla i dalje zagrevala što bi podstaklo evaporaciju u punoj meri koja može da izvuče praktično svu vodu iz zemlje i do dubine od jednog metra. "To odmah baca u žeđ makro i mikro organizme u tlu, a pravi probleme kasnije jer kada kiša padne na suvo, pogotovo ove olujne kakve smo imali proteklih dana, ono nije sposobno da brzo upije svu tu količinu jer voda mora da nađe put", objašnjava rekavši da to u zemljištu čine najčešće kanalići makrofaune ili pore koje se narušavaju ako ih je kolonizovala mikrofauna.
"Dakle, ako je sve zapeklo, onda kao da vodu sipamo u lonac od pečene gline, a ne u zemlju pa onda voda mora sebi naći drugi put, odnosno površinskim oticanjem u niže kote terena" slikovito opisuje Stipešević dodavši da to dovodi do erozije, bujice, poplave, šteta, a njive ostaju i dalje suve.
Stručnjaci, kaže, savetuju obavezno sprovođenje ove mere, a greška nečinjenja jedina je greška. "Na njoj ne treba da se štedi jer to može da nas skupo košta, kako kroz gore opisano, tako i kod sledećih zahvata", napominje našalivši se: "Tlo tada nije biogeno, nego zapeklo. Pa ti onda ori keramičke pločice na njivi. Upravo tada dođe na naplatu ušteda kroz skuplju obradu, veće habanje, duže izvođenje, probijanje rokova i slično".
Na pitanje da li je istina da pred ljuštenje treba da se primeni azotno đubrivo, odgovara da sve zavisi od ekonomisanja žetvenim ostacima. "Ako zaoravaš jako puno žetvenih ostataka tokom ljuštenja i ne dodaješ stajnjak (ili biodigestat) onda je poželjno da se doda oko 100 kg uree", savetuje napomenuvši da zbog puno slame mikroorganizmi ne mogu da sve razgrade do idućeg useva, a može da se pojavi i azotna depresija jer koriste ovaj element za razgradnju prošlogodišnje pa mlade biljke ne mogu da ga koriste.
"Međutim, ako nema vode ili je pretoplo ili pak nastupi hladno vreme, onda taj azot u tlu ne može da pomogne u razgradnji slame, a sa vremenom može da bude ispran", upozorio je. Napominje da u ureatu ne može do toga tako lako da dođe kao što je slučaj sa KAN-ovim amonij-nitratom.
Ako se postupa u skladu sa dobrom poljoprivrednom praksom koja je ranije opisana, onda se slama inkorporira dublje od 5 do 10 cm i tada ima potrebe za upola manje azota, a to je, kako kaže ovaj stručnjak, možda bolje i da se ne aplicira. "Kad vratiš stajnjak i biodigestat, e onda je tu dovoljno i azota i mikroorganizama koji će da ubrzaju razlaganje, osiguraju svoja hraniva pa tada nema azotne depresije“, naglasio je.
Međutim, ako se žetveni ostaci ostave na površini, zemljište tada nije direktno osunčano i nije u direktnom dodiru s atmosferom, kroz slamu se ne gubi voda, ne raste korov, dakle sve prednosti malča su tu. "Dalje se vrše pripreme za narednu setvu. Ako se ide u no-till, malč ne smeta, pogotovo ako se podesi "notilka" sa dodatnim crtalima i razgrtačima ispred, te nagrtačima nakon polaganja semena", opisuje.
Međutim, kod oranja i zaoravanja slame, kaže, ne bi bilo loše da se doda 100 kg uree na osnovno đubrenje za sledeći usev i tada ne bi trebalo da bude problema s azotnom depresijom, a ako se i pojavi, biljke mogu da se prihrane folijarno.
Za rad valjcima kako bi se uspostavio kapilaritet, kaže, nema univerzalnog recepta, ali se u većini slučajeva ne primenjuje. Ipak, ako se nakon ljuštenja seje postrni usev, bilo kao letnji ili za zelenišno đubrenje, a kiše nema na vidiku, onda je ono dozvoljena opcija jer se tako povećava kapilaritet iz dubine do semena. "Iako bi i u tom slučaju trebalo nakon setve postrnog useva da se prođe laganom drljačom iznad dubine semena, čisto da se prekine kapilaritet od semena do atmosfere" zaključio je napomenuvši da ako se očekuje prolom oblaka, onda valjanje nije potrebno.
Tagovi
Autorka