Parazitne cvetnice ili fenerogamni paraziti, pripadaju grupi biotičkih faktora kao uzročnika bolesti. Danas je poznat veliki broj ovih cvetnica (oko 200), ali kod nas značaj ima samo manji broj vrsta.
Parazitne cvetnice ili fenerogamni paraziti, pripadaju grupi biotičkih faktora kao uzročnika bolesti. Danas je poznat veliki broj ovih cvetnica (oko 200), ali kod nas značaj ima samo manji broj vrsta.
Parazitne cvetnice su više biljke koje parazitiraju na drugim, višim biljkama. One mogu biti poluparaziti (Viscum sp. - imela) ili pravi paraziti (Cuscuta sp., Orobanche sp.).
Poluparaziti imaju hlorofil i sami vrše fotosintezu, ali nemaju koren pa vodu i mineralne materije usvajaju iz biljaka domaćina. Paraziti su biljke koje nemaju ni hlorofil ni koren, pa vodu i mineralne materije potrebne za život uzimaju od biljaka domaćina pomoću sisaljki ili haustorija. Prema organima koje parazitiraju, parazitne cvetnice se dele na parazite stabljike i parazite korena. Biljka napadnuta od parazitne cvetnice najčešće ne odumire, ali slabi i zaostaje u razvoju.
Imela je poluparazitska biljka nalik na jako razgranat grmić, ponekad i do jednog metra u prečniku. Štetnost i parazitiranje imele se svodi na uzimanje vode iz domaćina, dok je sama biljka sposobna za proces fotosinteze. Raste i razvija se centralnoj i severozapadnoj Evropi, kao i u severoistočnoj Aziji. Različite vrste imela (rod sadrži preko 20 vrsta), su poluparaziti debljih grana različitog drveća (ostarelih jabuka i šljiva, topola, i brojnog drugog listopadnog drveća, nekog grmlja i četinara).
Kod nas je najrasprostranjenija Bela imela (Viscum album) koja se najlakše primeti tokom zime jer ostaje zelena tokom čitave godine. Tada se u krošnjama drveća mogu uočiti zeleni žbunovi koji podsećaju na ptičija gnezda. Grana se račvasto, stabljika je zeleno žute boje, a listovi kožasti, obrnuto jajastog oblika i žuto zelene boje. Na mestima gde se grane račvaju, razvijaju se mali zeleni cvetovi, koji se javljaju od marta do maja meseca.
Plod je bela, okrugla, sočna prozirna bobica, puna lepljive mase koja je prisutna od avgusta do novembra. Bobicama imele hrane se mnoge ptice, a naročito jedna koja je dobila ime po njoj - Drozd imelaš. Imela se razmnožava semenom i ptice omogućavaju njeno prenošenje na veće udaljenosti i to tako što svoj izmet sa semenom imele ostavljaju na granama. Iz semena koje se zalepilo za drvo, najpre se razvija korenov sistem koji se sastoji od velikog broja sisaljki, a one preko kore urastaju u sprovodna tkiva domaćina i crpe vodu i soli. Na mestu napada postepeno se razvijaju zadebljanja poput kvrge iz koje izraste grm imele. Na granama kod kojih je hipertrofija jače izražena usporen je rast drveta, grane su tanje, a lišće sitnije i hlorotično. Lišće imele je zelene boje, mesnato i zadebljalo što ovoj parazitnoj cvetnici omogućuje sintezu organske materije. To znači da iz biljke hraniteljke ne usvaja asimilate.
Zvanična medicina imelu smatra otrovnom, škodljivom biljkom, a u narodnoj medicini joj se pripisuju lekovita svojstva i razna narodna verovanja.
Najznačajnija i najpoznatija parazitna cvetnica na području Srbije je svakako vilina kosica - Cuscuta spp. Javlja se svake godine u jakom intenzitetu na ivičnim delovima parcela, a sve više ulazi i u same useve. Sreće se u umerenim i tropskim oblastima Evrope, Amerike i Azije.
Vilina kosica je jednogodišnja biljka. Spada u grupu parazitnih cvetnica koje za svoj razvoj koriste hranjive materije i vodu iz drugih biljaka na kojima parazitira. Nema razvijen koren. Stablo je bez hlorofila u vidu tankih, svetložutih do narandžastih končića koji se uvijaju oko stabla biljke domaćina i iz nje crpe vodu i mineralne materije potrebne za svoj razvoj. Listove nema ili su zakržljali. Cveta od maja do avgusta meseca i cvetovi su bele, crvenkaste ili žute boje sakupljeni u cvast. Plod je sitna čaura i godišnje jedna biljka viline kosice proizvodi i do 3.000 semena. Seme je veoma vitalno i može da održi klijavost u zemljištu i do 10 godina.
Razmnožava se uglavnom semenom, ali može i vegetativno - uglavnom na vlažnom zemljištu (drljanjem i košenjem), gde se tanko povijene stabljike kidaju što pospešuje vegetativno razmnožavanje. Parazitira veći broj gajenih biljaka najčešće lucerku i detelinu, a poslednjih godina sve češće šećernu repu, soju, duvan, papriku, paradajz, krompir, luk salatu i dr. Napada i veći broj korovskih vrsta i cveća. Postoji više vrsta viline kosice (10), ali su kod nas najrasprostranjenije sitnozrna (Cuscuta trifoli) i krupnozrna (Cuscuta campestris).
Sitnozrna vilina kosica vezuje se za prizemni deo stabla biljke domaćina i korenov vrat - tanjeg je stabla i formira gust i debeo prekrivač. Tokom blagih zima najniži zavoji stabla parazita ostaju vitalni i oni su vegetativni organi za širenje parazita u sledećoj vegetaciji. Krupnozrna vilina kosica priljubljuje se uz gornji deo stabla biljke domaćina, ima snažnije stablo i formira ređi prekrivač.
Mere borbe
Mere borbe protiv ovog parazita mogu biti mehaničke i hemijske, međutim najznačajnija mera je setva nezaraženog semena (lucerke, dateline) i sprečavanje unošenja ovog parazita u njivu. Treba je uništavati svuda gde se ona nalazi, na ruderalnom zemljištu, pored puteva i slično. U lucerišta može stići i mašinama (traktori, kosilice, prese i sl.) koje su obrađivale zaražena lucerišta.
Mehaničke mere
Mehaničke mere borbe se odnose na košenje lucerišta što bliže površini zemlje pre nego što vilina kosica izbaci seme. Ovako zaraženo seno treba izneti iz njive i zapaliti, a oaze na kojima je bio parazit treba spaliti "brenerom" jer visoka temperatura može uništiti ostatke viline kosice kao i njeno seme na površini zemlje.
Hemijske mere
U usevu lucerke i deteline, oaze sa vilinom kosicom mogu se suzbijati herbicidima Gramoxon ili Reglon forte koji ne deluju na koren lucerke. Nakon primene ovih herbicida vilina kosica ostaje bez domaćina i osuši se. Takođe posle prvog košenja oaze se mogu istretirati i sa herbicidom Kerb 50 W. Dobri rezultati se dobijaju i primenom herbicida na bazi aktivne materije glifosat u količini primene od 1l/ha posle prvog otkosa i dok je lucerka visine do 30 cm.
Vilinu kosicu na ivičnim delovim njiva i na nepoljoprivrednom zemljištu najbolje je suzbijati totalnim herbicidima na bazi glifosata koji se translokaciono širi na sve izdanke. U šećernoj repi i salati vilina kosica se može suzbiti herbicidom Kerb 50 W, ali nakon njegove primene sledeće godine ne sme se na tim površinama sejati vrežasto povrće (lubenice, dinje, krastavci, tikvice i tikve).
Preporuka je da se vodi računa o plodoredu i da se na onim parcelama gde je bilo viline kosice u šećernoj repi, duvanu ili povrću, seje suncokret jer ona nije opasna za suncokret i ne koristi suncokret kao biljku hraniteljku.
Orobanche cumana je parazitna cvetnica, koja je kod nas poznata pod nazivom volovod. Prvi put je detektovana u Rusiji (Kukin 1882.godine) gde je utvrđeno umanjenje prinosa od 86-95%. Rasprostranjena je na širem području Evrope (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Francuska, Italija, Španija, Turska).
Tokom 50-tih godina prošlog veka, volovod je značajno smanjivao prinos suncokreta od 18 do čak 38%. Poslednjih nekoliko godina beležimo ponovnu pojavu volovoda na čitavom području Srbije i Vojvodine. Najugroženije područje u Vojvodini je severna Bačka (Subotica, Bačka Topola, Senta, Čantavir), ali registrovan je i u zapadnoj Bačkoj (Aleksa Šantić, Čonoplja), južnoj Bačkoj (Čurug, Mošorin, Titel, Temerin), severnom Banatu (Kikinda, Padej), srednjem Banatu (Novi Bečej, Stajićevo, Klek, Zrenjanin), kao i u južnom Banatu (Pančevo, Alibunar, Opovo).
Volovod je parazitna cvetnica, veličine 10-15 cm, sa stablom debljine olovke - ružičaste do žućkaste boje, bez prisustva hlorofila. Cvetovi su beli ili plavičasti, a plod je čaura sa oko 2.000 semenki po čauri, vrlo sitnih (prečnika 0,4 mm).
Obično volovod na jednom stablu obrazuje 10-14 čaura što predstavlja potencijal od 20-28.000 semenki.
Ova cvetnica nema svoj korenov sistem, već parazitira na korenu biljaka domaćina. Volovod je isključivi parazit, a pored suncokreta parazitira i paradajz, papriku, pasulj, grašak, duvan. Na jednoj napadnutoj biljci može biti i preko 100 volovoda.
Osnovni izvor zaraze su semenke koje održavaju vitalnost veoma dugo u zemljištu (od 8 do 12 godina), a mogu se preneti vetrom i semenom suncokreta.
Seme volovoda klija pri povoljnim uslovima (dovoljno vlažnosti, temperatura od 15-25°C) i ako se u njegovoj blizini nalazi biljka hraniteljka kada se uspostavlja parazitni odnos, u suprotnom slučaju klica volovoda propada. Parazit formira haustorije u sudovnom sistemu biljke domaćina, pomoću kojih crpi hranjive materije. Parazitirane biljke su nerazvijene, pri višim temperaturama ispoljavaju simptome uvelosti. Zaražene biljke ne cvetaju, daju niske prinose, zrna su im štura i sitna, a može doći i do uginjavanja biljaka.
Mere borbe protiv volovoda
Najsigurnije mere borbe protiv ove parazitne cvetnice su plodored i gajenje otpornih hibrida. Na parcelama gde je gajen suncokret, u narednih 10 godina ne bi trebalo da se gaji suncokret. U našim uslovima ovo je teško izvodljivo, pa se suncokret na iste parcele vraća za 6-7 godina, a nekada čak i kraće. Veoma je važna upotreba zdravog i nezaraženog semena i hibrida koji su otporni ili tolerantni na ovog parazita.
Sve rase volovoda mogu se uspešno suzbijati i hemijskim putem i to gajenjem IMI-resistence hibrida uz primenu odgovarajućih herbicida iz grupe imidazolinona. U kontekstu volovoda IMI tehnologija se može smatrati alternativom plodoredu na površinama gde se želi gajiti suncokret, kao i na površinama za koje se sumnja da su zaražene. Pored ostalih činilaca (štetočine, prouzrokovači biljnih bolesti, gljive, bakterije, virusi, fitoplazme i korovi) i parazitne cvetnice igraju značajnu ulogu u smanjenju prinosa i kvaliteta proizvoda u ratarsko-povrtarskoj proizvodnji.
Stručna podrška: PSS Poljoprivredna stanica Novi Sad , Stručni saradnik za zaštitu bilja, Dipl.ing Milena Petrov
Tagovi
Autorka
Partner
Hajduk Veljkova 11,
21 000 Novi Sad,
Srbija
tel: +381 (0) 21 4886 500,
e-mail: vgkomunikacije@victoriagroup.rs
web: http://www.victorialogistic.rs/