• Ozima pšenica
  • 03.03.2015. 10:20

Prihrana ozime pšenice - kako, kada i čime?

Preterana N - primena može povećati pojačanu pojavu bolesti i pojavu suviše velikog broja neproduktivnih vlati zbog pregustog sklopa.

Foto: depositphotos.com
  • 12.204
  • 398
  • 0

Rast i razvoj ozimih žita uglavnom je pod uticajem temperature, svetla i količine oborina. Ako se ta tri spoljna faktora ne nalaze u poželjnim granicama, njihov štetan efekat ne može se u značajnoj meri kompenzovati upotrebom đubriva. Izuzetno, u određenoj meri, primena azota može uticati, najčešće samo teoretski, na povećavanje broja vlati (nabusavanje) i to kad vegetacije krene. Stoga, efikasna N - prihrana mora biti izvedena prema trenutnom stanju ozimih žita, odnosno stadijumu razvoja, raspoloživosti azota u zemljištu i mogućnosti njegovog usvajanja. Preterana N - primena može povećati pojavu bolesti i pojavu suviše velikog broja neproduktivnih vlati zbog pregustog sklopa.

Važan je uravnotežen ciklus prilagođen plodosmeni

Tačne količine, pa i vreme primene P i K đubriva, nisu posebno važni pa tako niti prinos pšenice neće značajno reagovati na PK prihranu, bez obzira da li tlo sadrži malo ili dovoljno fosfora (P) i kalijuma (K). Dakle kad je utvrđen manjak P i K, treba ih uneti u tlo osnovnom obradom, tako da se nalaze izmešani sa tlom u zoni razvoja najveće mase korena. Naime, primena P i K u prihrani ozimih žita često može imati štetne posledice zbog slabog prodiranja korena u dublje, slabije snabdevene slojeve tla te u kasnijim fazama, osobito s pojavom nedostatka vode, nastaju štete, odnosno pada prinos, a usev često i polegne zbog slabog ukorenjivanja. Zato je mudro održavati uravnotežen ciklus hraniva prilagođen rotaciji (plodosmeni) pa se nešto više P i K može dati pre setve prethodnog useva, naročito ako on zahteva povećanu količinu P i K (npr. šećerna repa, kukuruz).

Kad je rast ozimih žita, u bilo kojem stadijumu razvoja (etapi organogeneze), ograničen određenim faktorom, npr. slabim snabdevanjem hranivima, vodom, svetlom ili temperaturom, prinos zrna će uvek biti niži i tu se vrlo malo može promeniti pojačanom N-prihranom ili primenom P i K.

Poteškoće u praktičnoj primeni adekvatne N - prihrane događaju se uglavnom zbog pogrešne procene raspoloživosti hraniva u tlu te zbog prerane ili suviše kasne N - prihrane, što najviše zavisi o vremenskim uslovima, ali i pogrešnog stava da je dobro azot primeniti što ranije.

Tokom zime usporena mineralizacija organske materije

Tačno vreme N - prihrane mora biti usklađeno sa stanjem (kondicijom) useva i organogeneza, što se lako može utvrditi fenološkim opažanjima u polju. Budući da je tokom zime jako usporena mineralizacija organske materije, ozima žita usvajaju azot zahvaljujući đubrenju, stepenu plodnosti tla, neiskorištenom delu (rezidualnih) hraniva prethodnim usevom (posebno kad je podbacio njegov prinos iz bilo kojeg razloga) ili iz procesa biološke fiksacije N2 iz atmosfere prethodnim uzgojem leguminoza, pa i uz pomoć nesimbiotskih (slobodno živećih) mikroorganizama. Mala količina azota biće raspoloživa ozimoj pšenici iz procesa mineralizacije , najviše do 40 kg N/ha (ječmu još manje) od početka klasanja do voštane zriobe i to je najvažniji razlog zašto treća (tzv. Korektivna N - prihrana) neznatno utiče na visinu prinosa, eventualno povećava sadržaj N u zrnu, odnosno samo tzv. sirove proteine.

Potrebo je odrediti raspoloživost azota

Procena raspoloživosti azota pre N - prihrane najtačnije se obavlja uz pomoć Nmin metode kojom se neposredno pre kretanja vegetacije (kraj tzv. kriptovegetacije) i neposredno pre početka vlatanja (odmah nakon sunčeve ravnodnevnice - krajem marta ili početkom aprila) utvrdi raspoloživa količina oba oblika mineralnog azota (N - NO3 i N - NH4) u zoni do koje je dospeo koren. Dubina uzorkovanja za N - prihranu pomoću Nmin metode u busanju je 0-60 cm, a pred početak vlatanja 60-90 cm.

Saveti za N - prihranu ozime pšenice

  • Prihrana fosforom i kalijumom se ne preporučuje zbog njihovog neznatnog premeštanja u dubinu pa koren ostaje na površini, što smanjuje otpornost na poleganje i sposobnost korišćenja vode iz dubljih slojeva. Stoga striktno izbegavajte prihranu kompleksnim đubrivima (npr. formulacije 20:10:10, 03:15:15 i dr ., posebno kad sav azot sadrže u N - NH4 obliku)
  • Za postizanje visokih prinosa potrebna je povoljna mineralna ishrana od 1. do 4. etape organogeneze, mada pšenica usvoji tokom zime tek 5-10% ukupno potrebnog N. Ta mala količina azota ipak ima presudan fiziološki značaj jer istraživanja i iskustvo pokazuju da visina prinosa najviše zavisi od kapaciteta sink - a, odnosno broja zrna u klasu (~ 90%).
  • Ureu ne biste trebali primenjivati u prvoj N - prihrani (najbolje ni u drugoj) zbog štetnog delovanja na mlade biljke sa niskim nivoom metabolizma jer i kad je temperatura povoljna za intenzivniji metabolizam, biljke su suviše male da bi amidna i/ili amonijski N mogle odmah ugraditi u organsku materiju. Za ugradnju amonijskog N u organsku materiju neophodan je visok intenzitet metabolizma (temperatura tla > 500°C). Potrebnu koncentraciju raspoloživog azota zimi u tlu treba postići primenom nitratnih ili Amonijski - nitratnih đubriva.
  • Previsoka koncentracija N - NO3 u tlu takođe može biti štetna jer porast koncentracije jona u vodenoj fazi tla izaziva rast osmotskog pritiska (solni udar) pa je, uz nizak intenzitet metabolizma korena (niske temperature), onemogućeno usvajanje vode (fiziološka suša) i hraniva, a kod viših temperatura dovodi do produženja vegetacije uz nisku produktivnost transpiracije, odnosno povećane potrebe za vodom.
  • Suvišna količina azota snažno utiče na porast nadzemnog dela, a vrlo malo korena pa se proširuje odnos korena prema izdanku i biljke su plitko ukorenjene. U hladnim, posebno glinovitim, humoznim i slabo aeriranim zemljištima, nitrati umanjuju štetne redukcijske procese, što je važno za aktivnost mikroorganizama i snabdevanje biljaka azotom i drugim elementima uz otklanjanje uslova za pojavu denitrifikacije.
  • Najveća količina hraniva usvoji se od početka vlatanja do početka klasanja. Istraživanja (u istočnoj Hrvatskoj, koja su provedna na više sorti i više godina) pokazuju da se u tom periodu usvoji oko 50% N, 60% P i 70% K od prosečno iznešenih 200 kg N, 27 kg P (62 kg P2O5), 141 kg K (170 kg K2O), 35 kg Ca i 21 kg Mg uz prosečan prinos zrna od 7,83 t/ha. Do početka vlatanja pšenica je od ukupne količine hraniva usvojila tek 10% N, 8% P i 13% K.
  • Pojavom četvrtog lista zametnut je klas i određen konačan broj klasića.
  • Visok sadržaj azota (4/5-5/5 %) u busanju (nitrata i lako - rastvorljivih organskih oblika N) predstavlja neophodnu rezervu za prolećno izduživanje (filodistenziju). Tada naglo raste potreba za azotom, što je i pravi trenutak za drugu prihranu. Kod kasnijih rokova setve prisutna je opasnost od nedovoljne dužine kriptovegetacije uz pad prinosa jer je bio prekratak meristemski razvoj inicijalnih komponenti prinosa (izduživanje i segmentacija vrha rasta u 3. i 4. etapi organogeneze) koje određuju građu, odnosno broj klasića na klasu i začetaka cvetića u klasicima.
  • Dobra ishranjenost azotom u vlatanju sprečava kasniju sterilnost klasića i povećava broj plodnih cvetića (3, retko više po klasicima). Komponente klasa samo su delimično genetski (sortno) određene pa je time dobra N - ishranjenost biljaka još značajnija. U daljem toku vegetacije pšenice, kod temperatura 5 - 1000°C počinje istezanje 1. i 2. internodija, a kad se temperatura ustali iznad 1000°C, dolazi do distenzije preostalih internodija ( 3, 4. i 5.).
  • Nakon oplodnje, dozrevanje pšenice odvija se poglavito na račun rezervi hraniva (reutilizacija), uz njihovo premeštanje (alokaciju) iz fotosintetski neaktivnih delova biljke (starog lista) u klas.
  • Kritičan je period tvorbe prinosa - prelaz iz kriptovegetacije u prolećni porast. Taj trenutak odgovara porastu intenziteta metabolizma i lako se zapaža pa se N - prihrana pšenice mora uskladiti s fiziološkim aktivnošću pšenice i raspoloživosti azota tla.
  • N - prihranu ozimih žita treba obaviti u momentu kada počinje meristemska aktivnost umnožavanja vegetacijskih organa (1. N - prihrana u busanju) i kod zametanja komponenti klasa (2. N - prihrana u početku vlatanja).
  • Prva prihrana je važna u svim okolnostima jer se u 2. i 3. etapi razvoja (treći, četvrti list) izdužuje i segmentira budući klas. Ona utiče na koncentraciju hlorofila u listu (boja useva), intenzivniju fotosintezu i brži rast biljaka u vlatanju. Prvu prihranu ne treba obaviti prerano (kad su ozima žita u mirovanju, odnosno po smrznutom tlu i hladnom vremenu) , već u trenutku prolećnog kretanja vegetacije. Mudro je jedan dio N primeniti u jesen u vidu uree ili UAN pod osnovnu obradu (na lakšim i plitkim zemljištima treba primeniti 25 do 30% od ukupne potrebe azota, a na težim 30 do 50%), jer vremenske prilike zimi i u rano proleće neretko utiču na mogućnost prve N - prihrane.
  • Prvu N - prihranu ozimih žita treba, zbog opasnosti od polijeganja i pojave bolesti, ograničiti na najviše 55 kg N / ha.
  • Preuranjena prva N - prihrana ozimih žita neprihvatljiva je iz ekonomskih i ekoloških razloga i to zbog vrlo brzog gubitka nitratnog azota iz zone korena ispiranjem (a s površine tla sapiranjem). Treba naglasiti da se N - NO3 ispire iz vlažnog tla i kad ne pada kiša ili se ne topi sneg, prvenstveno procesima difuzije (nitrati se prosečno premeštaju ~ 10 cm mesečno). Ispiranje i/ili sapiranje nitrata onečišćuje podzemne vode i vodotokove.
  • Druga prihrana obavlja se u momentu zametanja klasića (4. etapa razvoja) koja pada u početku vlatanja, ne kasnije. Taj trenutak određuje se isključivo na osnovu stanja razvoja useva pšenice (bez obzira na kalendar radova), odnosno kad se zametak klasa primetno odvoji od čvora busanja (~ 2 cm).
  • Kad nije poznata raspoloživost azota (nema rezultata Nmin metode) primenite za obe azotne prihrane 1,0 kg N/ha za svakih 100 kg očekivanog prinosa , ali samo do 6,5 t/ha zrna, a 1,25 kg N/ha iznad očekivanih 6,5 t zrna/ha (npr. očekivani prinos pšenice je 6,5 t/ha zrna → 65 kg N/ha, a za očekivani prinos 8,8 t/ha → 88 k 1,25 = 110 kg N/ha).
  • Treća prihrana u klasanje (pre oplodnje) ima malo značenje za visinu prinosa, ali utiče na porast hektolitarske mase i veći sadržaj azota u zrnu (pretežno se akumuliraju niskomolekularni, neproteinski oblici azota).
  • Prednost folijarne N - prihrane ozimih žita je direktan unos hranivih materija u metabolizam biljaka, mogućnost kombinacije sa sredstvima za zaštitu i biljnim hormonima (npr. sredstvima za skraćivanje internodija, odnosno visine biljaka), a usvajanje je praktično nezavisno od vlažnosti tla.
  • Nedostatak folijarne N - prihrane je takođe više od visoke cene i prevoza tečnog đubriva te višestruke potrebne primene jer se u jednom navratu može primeniti vrlo ograničena količina zbog opasnosti pojave ožeglina kod korišćenja rastvora visoke koncentracije.

Autor: Prof.dr. sc. Vladimir Vukadinović, Foto: depositphotos.com; aikidoki


Tagovi

Folijarna prihrana Mineralizacija Plodosmena Kompleksna đubriva N-prhrana Ozima žita Masa korena Primena azota Pad prinosa Organogeneza

Izdvojeni tekstovi

Izdvojeni oglasi