Odrastajući u Dalmaciji nisam ni znao šta je salaš, a, s druge strane, da sam odrastao u Vojvodini možda nikada ne bih napravio restoran na salašu. Oduševio sam se, prvenstveno mirom u dvorištu, kaže Aleksandar Samardžija, vlasnik čenejskog Salaša 137.
Kada je pre 26 godina Aleksandar Samardžija, u Novom Sadu poznat kao Splićanin, s kumom kupio devastirani salaš na Čeneju znao je da radi nešto potpuno nepoznato, a za svoje nove komšije i pomalo neuobičajno, piše Hrvatska riječ.
Danas njegov sada poznati "Salaš 137" koji objedinjuje restoran s prenoćištem, poljoprivredno gazdinstvo i konjički klub, zadržao je ono što je najdragocenije - mir.
"Odrastajući u Dalmaciji nisam ni znao šta je salaš, a, s druge strane, da sam odrastao u Vojvodini možda nikada ne bih napravio restoran na salašu. Oduševio sam se, prvenstveno mirom u dvorištu. Razrušiti taj autohtoni mir bilo je bespredmetno - bolje je sagraditi nešto novo. Svi su objekti pažljivo renovirani i promenjena im je namena. Kuća u kojoj je sada restoran je bila porodična, a u 'dugačkoj kući', gde je nekada bila stoka i živina, sada su sobe za goste. Najmanje se promenila 'biroška kuća'", kaže Samardžija.
Osim očuvanja prirodnog ambijenta, zainteresovanim posetiocima je trebalo ponuditi i autentičnu hranu.
"Krenuli smo dosta naivno i prvih desetak godina smo imali jednu ponudu jela dnevno: jedno predjelo, supu ili čorbu, glavno jelo, salatu i desert. To nam je, kao neiskusnim ugostiteljima, omogućilo da sve bude sveže. Ideja vodilja je bila da to bude restoran koji nudi hranu sa salaša, sličnu onoj koju je jeo paor koji je živeo tu, i ta ideja je ostala do danas.", kaže naš sagovornik.
Navodeći kako je nakon jedne decenije rada posao došao do prelomne tačke, Samardžija prenosi i tadašnju glavnu dilemu: ostati na postojećem ili dignuti gastronomiju na viši nivo.
"Kao hit-kolač promovisali smo šnenokle, kojih u jednom momentu nije bilo nigde u Vojvodini. Lešo, odnosno kuvano meso je takođe dobilo svoju priliku. Vojvođani to možda jedu kod kuće ili kod svojih, ali kako na salaš dolaze i drugi gosti, za njih je to posebno. Shvatili smo, takođe, da u Vojvodini nije bilo pirinča, te sva rižota i pilava pravimo od geršle - ljuštenog ječma", kaže ovaj svojevrsni salašar i dodaje da u ponudi imaju i slanine i čvarke, koje ne mogu definisati kao vojvođanska jela, ali su uložili trud u promovisanju motanog mokrinskog sira, futoškog kupusa, begečke šargarepe, fruškogorskog lipovog meda...
"Naša su dva prioriteta: tradicionalni recept ili, ako to nije, onda tradicionalne namirnice. Neka jela se jedu samo u nekom dobu godine. Sezonski, recimo, radimo divljač. Ovde se odomaćilo da se od divljači ponajviše kuva paprikaš, pa razbijamo taj tabu."
Važno je istaći i da je svestan značaja proizvođača i dobavljača namirnica, te i odnosa s njima.
Kaže da se više radi vikendima nego radnim danima, kao i to da nisu "mesto za kratak sastanak".
"Vaš gost dolazi namenski. Način da on dođe kod vas je da mu osim hrane, otvorenog uma i nasmejani ponudite i doživljaj, jer on beži iz gradske vreve i želi doživljaj koji mora biti autohton. Imamo konje, pse, dozvoljavamo kućnim ljubimcima da budu u restoranu i pojedinim sobama, organizujemo svinjokolj, pečenje paprike, pravljenje kitnikeza, pečenje rakije..."
Gostoprimstvo je ovde u Vojvodini usađeno u ljude, i to je još uvek nosi veliku vrednost, tvrdi Samardžija, koji osim čenejskog salaša poseduje i Špajz lokal na Ribljoj pijaci u Novom Sadu ugostiteljskog tipa.
Tagovi
Autorka