Za gusle koje pravi ovaj samouki drvorezbar iz Bukovika kod Nove Varoši kažu da desetercu daju posebnu draž. Ovim zanatom pored Obućine bavi se još svega nekoliko majstora u Srbiji.
O junačkoj tradiciji se uz gusle iz Bukovika gudi širom sveta. Pravi ih samouki drvorezbar Tomislav - Toma Obućina, s puno ljubavi i veštine. Zbog toga, kažu, njegove gusle desetercu daju posebnu draž. A izradio ih je do sada više od 70 i svaki komad je pravo umetničko delo.
Gusle su deo tradicije naroda ovoga kraja, pa ih pored znamenitih guslara često kupuju i oni koji nikada nisu gudalom prešli preko strune. Osim onih koje radi po specijalnoj narudžbi, sve druge Tomine gusle imaju sličnu "šaru". Na pozadini je obavezno Kosovka devojka, na dršci su Vuk Karadžić i Karađorđe, a na vrhu dvoglavi orao.
"Gusle uglavnom radim ručno, tradicionalnim alatima. U pitanju je fini duborez za koji srećom još nije konstruisana mašina, pa nema ni serijske proizvodnje," kaže Toma Obućina (65) iz okoline Nove Varoši.
Gusle se prave od javora, a da bi oboreno drvo propevalo treba mu nekoliko godina. "Najakustučniji je deo stabla na oko četiri metra iznad zemlje. Odsečeni trupac se četvrta i suši na dimu tri do četiri godine. Može i brže, ali u tom slučaju postoji realna opasnost da gusle ispucaju ili se iskrive. Preko rezonantne kutije se zateže jareća ili teleća koža, koju sam štavim. Na gusle ide struna, a na gudalo dlaka iz konjskog repa. Struna se maže pretopljenom smolom i to samo na delu gde se preko nje prevlači gudalom. A gudalo je od drenovog, leskovog ili javorovog drveta u zavisnosti od vrste i oblika," otkriva za Agroklub Obućina deo tajni svog zanata.
Nekada je svaka kuća u ovom delu Srbije imala gusle, a dobrog guslara pozivali su na svetkovine čak iz "desetog" sela. Bez njih se nisu mogli zamisliti ni jedno komišanje, sabor ni poselo. Ali "savremeno doba" donelo je nove običaje i interesovanja. Gusle i pesma uz gusle, polako padaju u zaborav, a mogle bi da budu zanjimljiv deo etno-ponude. Naročito stranim turistima koji u sve većem broju, u čamcima ili pešice, krstare meandrima Uvca.
Slabi i interesovanje za ovaj zanat, pa je Toma Obućina danas jedan od retkih u Starom Vlahu koji još uvek izrađuje gusle, a na prste jedne ruke mogu se prebrojati i majstori iz drugih krajeva Srbije. Toma gusle pravi s ljubavlju. Ne juri za rokovima pa se dleta, kaže, prihvata samo kada mu "duša ište". U radionici ispod porodične kuće u Bukoviku, na obodu uvačkog kanjona, Obućina trenutno radi na četiri instrumenta.
"Za samu finalnu obradu treba 12-13 dana intezivnog rada. Kod mene je to malo duži proces, jer često prođe i po nekoliko dana pre nego što nastavim započeti posao. Kada sam neraspoložen ne uzimam dleto u ruke, jer neću da svoju mrzovolju "prenosim" na istrument," kaže Obućina.
Prve gusle Obućina je napravio početkom osamdesetih godina prošlog veka i to neplanirano. Dar je nasledio od oca Milovana, koji je i sam u mladosti izrađivao gusle, ali obične bez duboreza. Milovan je bio i guslar na glasu, a znao je da svira i da napravi tamburu.
"Jedina zabava u zimskim noćima bila nam je kada otac zagudi, ali smo ostali i bez nje kada je jedine gusle u kući poklonio sestriću iz Kovina. Tih godina sam napustio posao u fabrici i vratio se u selo. Međutim, bez gusala je u roditeljskoj kući vladala neka čudna tišina, pa sam rešio da se oprobam i ocu napravim jedne. Te moje prve gusle, koje i danas čuvam, bile su svojim izgledom kopija gusala poznatog guslara Branka Perovića, a "skinuo" sam ih sa omota gramofonske ploče. Kako jedino ja nisam bio zadovoljan svojim radom napravio sam još jedne, bolje. Onda sam počeo da ih pravim za rođake i prijatelje, stigle su i prve narudžbine od guslara i posao je krenuo," priča Obućina.
Ovaj vrsni drvorezbar za sebe kaže skromno, da ne zna da gusla. Ali zato naizust zna na stotine junačkih i drugih pesama. "Znam da gudim tek toliko koliko mi treba da isprobam akustičnost instrumenta. Počeo sam da guslam iz nužde jer kakav bi ja to bio majstor, kada ne bi znao da procenim kvalitet svoga rada. Melodičnost gusala zavisi od mnogo toga, a pre svega od debljine zidova na guslama i zatezanja kože," priča Obućina.
Za Tomu Obućinu kažu da ima zlatne ruke jer sve čega se prihvati pretvara u pravo umetničko delo. Ume sa kamenom i vrstan je majstor kamenorezac. Pravi lovačke noževe koje poklanja prijateljima, a nedavno je iskovao i pravu sablju. U drvetu kleše uvačke beloglave supove, uz koje je odrastao. "Na skulpturama su obično u paru, dok se spremaju da sa uvačkih litica polete u oblake. Napravio sam veliki broj ovih skulptura. Naručuju ih obično naši ljudi koji žive daleko od zavičaja, za sebe ili kao poklon prijateljima," kaže Obućina.
Foto prilog
Tagovi
Autor