Zašto se gosti vraćaju u Tadića vajate na Drini?

Dragan Tadić počeo je među prvima u Mačvanskom kraju da se bavi etno turizmom i to pre 15 godina u selu Drlače, a kako kaže, danas je pored Drine veliki broj domaćinstava koja nude dobre uslove za sve one koji vole prirodu i reku.

"Kad sam počeo da se bavim etno turizmom, praktično nije bilo ni puta, samo makadam, malo ljudi iz Valjeva je dolazilo. Taj kraj uz Drinu, od Ljubovije do Rogačice, počeo je da se razvija kada je napravljena Drinska regata. Ja sam tada bio u organizaciji te prve ljubovijske regate i onda je narod počeo da dolazi, pa se i tražilo prenoćište", priseća se Tadić.

Prema Draganovim rečima, vikendice i vajati su sve više su se tražili za prenoćište i danas ima oko 1.000 kategorisanih ležaja.

"Od sela Vrhpolje do Gornje Trešnjice naredne godine biće oko 1.000 kategorisanih ležaja. Ja kad sam počinjao, imao sam šest ležaja. Ljudi su bili skeptični u to vreme, nisu verovali da će tu moći da dođe do nekog ovakvog nivoa i da će sada biti toliko kapaciteta za smeštaj na samo osam kilometara."

Vajati od prirodnih materijala

Ono što izdvaja Draganove vajate je to da su građeni od prirodnih materijala.

"Ja sam hteo da se vajati uklope u taj prirodni ambijent i svi su građeno od hrastovog drveta, kamena i cigle, a kao izolacija, korišćena je ovčija vuna. To im daje pre svega autentičnost i izgledaju kao prava seoska domaćinstva."

Od nekadašnja dva vajata i šest ležajeva, naš sagovornik je vremenom proširio svoje etno domaćinstvo na šest vajata i Tadića kolibu.

"Počeo sam sa dva vajata u kojima je bilo šest ležajeva, danas ih ima 30, jer pored vajata opremio sam i Tadića kolibu koja se nalazi na nekih 500 metara udaljenosti i jedan apartman. Gosti su sa raznih strana, često imamo i firme koje dovode svoje radnike na produženi vikend i to je dosta aktuelno u poslednje vreme."

Priprema se domaća hrana

Ukoliko su grupe veće, naš sagovornik priprema i domaću hranu, ali i organizuje splavarenje.

"Hrana je domaća, spremamo je kad su veće grupe i sve uzimamo od meštana. Za doručak projarice, uštipci, sir, kajmak, za ručak su gulaši, sačevi, riblja čorba od ribe iz Drine, a ono što je posebno interesantno gostima je pečenje, naročito jagnjeće. Mnogi kažu da su se baš zbog toga opet vratili. A splavarenje organizujem od Gornje Trešnjece do Vrhpolja, a obavezno preporučim i da se ode na vidikovac Lokve koji je uređen pre tri godine", kaže Tadić i dodaje da se odatle vidi kanjon Trešnjice poznat po staništu beloglavog supa, a može da se vidi i drinska potkovica. 

Ono što posebno ističe je, da i gosti i oni koji izdaju vikendice, čuvaju Drinu.

"U aprilu mesecu uvek napravimo akciju da se očisti priobalje reke, ako zbog visokog vodostaja se nanese i zakači po drveću neko smeće, kese, ambalaža. Ne želimo da gost koji se spušta Drinom vidi da nije čisto i da ima zamerki, već da bude čista priroda i za sada je tako. Ne znamo do kada će biti tako. Dosta se gradi i trebalo bi da se obrati pažnja da tako i ostane."

Osim šetnje i splavarenja, postoje i sadržaji za zabavu dece, a oni hrabriji mogu se i kupati u reci.

"Imaju sprave za decu, ljuljaške, teren za mali fudbal, odbojku. Najbolje vreme za kupanje je od kraja juna pa do početka septembra. Tada je Drina nije toliko brza, a ni hladna. Ima jedan ponton na kome se gosti mogu sunčati", kaže naš sagovornik.

Gosti iz celog sveta

Najviše gostiju dolazi iz Valjeva, ali ima i onih koji po preporuci dolaze sa raznih strana sveta.

"Gosti dolaze sa raznih strana. Ono što je zanimljivo da mi već 15 godina dolazi isto društvo, njih dvadesetak iz Niša u vreme kad se održava Drinska regata. Iz zemalja bivše Jugoslavije dolazi dosta gostiju, a imao sam i organizovane dolaske iz SAD i Kanade. Sviđaju im se naša sela, opušteni su, vole našu hranu i nisu zahtevni. Oni uglavnom obilaze naše crkve i manastire, idu u Soko grad, a ima i strastvenih ribolovaca kojima je opsesija da uhvate mladicu koja se smatra kraljicom ove reke."

Dragan ne planira da širi broj vajata jer smatra da onda gosti ne bi imali mir i mogli da se odmore, a sa druge strane, bilo bi potrebno još osoblja, koje i nije tako lako naći. Ističe i da postoji kolegijalnost među onima koji se bave turizmom i spremnost da se pomogne kad zatreba.

"Ako neko hoće da se bavi etno turizmom on mora da bude prisutan svaki dan i tu gde su gosti. Ja od aprila do novembra skoro da ne dolazim u Valjevo."

Razočarani putem

Dragan ukazuje i na jedan problem, a to je loš put od Pričevića do Pecke.

"To je najlošiji put u zemlji. Bio sam svuda, al' nijedan put nije tako loš. To je neki makadam, malo ima iskrpljenog asfalta. Tim putem gazduju Osečina i Ljubovija, i to je najbliži put iz Beograd, a pošto gosti koriste navigaciju, ona ih usmerava tuda i onda su razočarani", kaže naš sagovornik.

Dragan je ove godine dobio zlatnu medalju Novosadskog sajma za oblast etno turizma. Smatra da je to lepo priznanje u godini kada obeležava 15 godina postojanja Tadića vajata, ali dodaje i da bi se bez toga trudio da unapređuje poslovanje i uslugu koju pruža gostima.