Lucerka

Lucerka se gaji na svim kontinentima, a od evropskih zemalja najveći je proizođač Francuska. Za ishranu domaćih životinja može se koristiti u zelenom stanju ispašom i košenjem, kao seno, silaža i brašno.

Morfološka svojstva

Koren je vretenast, prodire duboko u zemljište (oko 5 m), ali najveća masa nalazi se u oraničnom sloju (30 cm dubine). Češća košenja su u godinama zasnivanja lucerišta slabi razvoj korenovog sistema. Lucerka nakon svakog košenja oblikuje nove stabljike. Do početka cvetanja ona je zeljasta, sočna, meka i ispunjena vodenasto-staklastom srži. Od cvetanja pa na dalje stabljika postaje sve grublja, a srž se suši, skuplja i nastaje šupljina, zato se s košenjem ne sme zakasniti. List lucerke sastoji se od glavne lisne peteljke koja na vrhu završava listićima, a sa svake strane razvija još po jedan listić. Listići su slabo dlakavi, najčešće jajolikog oblika, ali mogu biti i eliptičnog, okruglastog, lancetastog itd. Lucerka je stranooplodna kao i jednim delom i samooplodna biljka. Plod je spiralno uvijena mahuna, a u njoj se nalazi do 10 semena (najčešće pet). Masa 1 000 semena iznosi 2 – 2,5 grama, a hektolitarska težina oko 75 – 80 kg.

Agroekološki uslovi za gajenje lucerke

Toplota

Minimalna temperatura za klijanje kreće se između 1 i 2 °C, a optimalna između 25 – 30 °C. Mlade biljke stradaju pri temperaturi od -5 °C, a u kasnijoj fazi razvoja otpornost na niske temperature povećava se do -15 °C.

Svetlost

Za rast i razvoj treba dosta svetlosti, koju treba osigurati pravilnim sklopovima i dobrim rasporedom biljaka.

Voda

Lucerka je najosetljivija na pomanjkanje vode u prvoj godini gajenja jer joj korenov sistem još nije prodro u dublje slojeve zemljišta. U kasnijim godinama otpornost na sušu se povećava jer može koristiti vodu iz dubljih slojeva zemljišta. Dobro reaguje na navodnjavanje, ali ne podnosi visoke podzemne vode.

Zemljište

Najbolje uspeva na dubokim, plodnim peskovito-glinastima ili glinasto-peskovitim zemljištima, umereno vlažnim, slabo kisele, neutralne ili slabo bazične reakcije. Najbolja su zemljišta černozem, s dovoljno kreča i fosfora i aluvijalna zemljišta.

Loša zemljišta potrebno je hidro i agromelioracijama osposobiti za proizvodnju lucerke. Kiselim zemljištima treba dodati kreč, magnezijum, molibden i bor uz dobru obradu. Manje kisela zemljišta (pH 5,5 – 6,0) treba duboko orati na 40 – 45 cm i jače đubriti stajskim i većim količinama mineralnih đubriva.

Agrotehnika za proizvodnju lucerke

Plodored

Lucerka je višegodišnja kultura pa se na istoj površini gaji oko 4 do 6 godina. Najbolje predkulture su joj okopavine đubrene stajskim đubrivom i žitarice.

Obrada zemljišta

Ukoliko su lucerki predkulture strne žitarice ili druge rane kulture, potrebno je odmah nakon žetve tih kultura obaviti pliće oranje (na 10 cm dubine), zatim proći tanjiračom, drljačom i valjkom da bi se zemljište usitnilo. U prvoj polovini avgusta treba obaviti oranje na oko 20 cm dubine i potom ravnanje zemljišta, a u jesen duboko oranje.

Đubrenje

Pri planiranju đubrenja za lucerku moramo imati na umu činjenicu da obradu zemljišta izvodimo samo u zasnivanju, pa samo tom prilikom možemo oranični sloj potpuno obezbediti potrebnim hranivima. Znači, pri zasnivanju lucerišta, zavisno o plodnosti zemljišta, trebalo bi dati oko 50 kg/ha azota (N), oko 250 – 300 kg/ha fosfora (P2O5) i 200 – 250 kg/ha kalijuma (K2O). Idućih godina gajenja lucerke potrebno je u jesen nakon poslenjeg košenja đubriti sa 200 – 300 kg/ha kompleksnih đubriva u kojima ima malo azota, a više fosfora i kalijuma. Tada bi trebalo đubriti sa oko 20 kg/ha azota, oko 50 – 60 kg/ha fosfora i oko 80 g/ha kalijuma.

Setva

Lucerka se može sejati u jesen i u proleće. Setvu treba obaviti dovoljno rano, u drugoj polovini avgusta, da se mlade biljke što bolje razviju i zakorene do nastupa zime. U proletnjoj setvi seje se krajem marta i početkom aprila da se biljke dovoljno razviju do leta, kada nastupa sušu i visoke temperature. Setva se može obavljati ručno i specijalnim sejalicama za sitnosemene kulture. Ove sejalice troše oko 15 kg semena/ha i postižu sklop oko 500 biljaka/m2. Razmak između redova treba biti 10 – 15 cm. Može se sejati u smesama, ali ipak je je najbolje sejati u čistoj kulturi.

Nega useva

Odmah nakon setve obavlja se valjanje. U mladom lucerištu vrlo je važno suzbijati korove jer će se u suprotnom oni razviti bolje od lucerke i zagušiti je. Drljanje se izvodi posle košenja. U sušnim razdobljima izvodi se navodnjavanje.

Korištenje lucerke

Vek trajanja može joj biti i do 7 godina. Koristi se za ishranu domaćih životinja (kosi se u početku cvetanja). Koristi se u obliku sena (suši se na toplom vazduhu ili uz pomoć raznih uređaja), silaže i dehidriranjem, kada se postiže izvrstan kvalitet stočne hrane.

Izvor: Prof.dr.sc. M. Gagro; Industrijsko i krmno bilje; 1998.

Detelina bela je višegodišnja zeljasta biljka s razvijenim podzemnim i nadzemnom vrežom i poleglom stabljikom koja se ukorenjuje na čvorovima. Dužina stabljike iznosi 5 – 30 (49) cm. Listovi imaju eliptične liske nazubljene ivice i s peteljkama su dugi do 20 cm. Cvetovi su beli, žučkastobeli ili ponekad ružičasti. Po 30 – 80 cvetova skupljeno je u glavičaste, rastresite cvasti, prečnika oko 2 cm. Mahuna je linearna, spljoštena, s 3 – 4 semenke koje su u početku žute, a kasnije smeđe boje. Biljka proizvede 1 000 – 10 000 semena koja su klijava u zemljištu 2 – 3 godine. Masa 1 000 semena je 0,50 – 0,75 grama.

Cveta u maju i junu. Visoko je vredna krma, s velikim udelom belančevina i drugih aktivnih materija i nakon cvetanja. Fiksator je azota u zemljištu. Bela detelina može se uzgajati na vlažnim terenima, u višegodišnjim krmnim kulturama, u vrtovima, voćnjacima i na ruderalnim staništima (uz puteve, reke, po nasipima i sl.).

Izvor: Dr. sc. M. Knežević; Azemljištas korovne, ruderalne i aprilačke flore; 2006.

Crvena detelina najpre se koristila kao lekovita biljka, a danas se gaji kao visoko cenjena krmna kultura. Daje veoma stabilnu krmu i u zemljištu ostavlja oko 100 kg/ha azota, što značajno popravlja strukturu zemljišta i zato je jako dobra predkultura za većinu ratarskih kultura.

Morfološka svojstva

Koren je vretenast, dobro razvijen, dobre usisne moći i prodire u zemljište do dubine od 1,5 m, a u širinu i do pola metra. List se sastoji od glavne peteljke, na kojoj se razvijaju tri listića, jajolikog je oblika obrastao dlačicama. Stabljike narastu do 50 cm. Cvetovi su skupljeni u glavicu crvene boje. Plod je mahuna u kojoj se nalazi jedna semenka. Masa 1 000 semena teži oko 1,7 grama.

Agroekološki uslovi za razvoj crvene deteline

Odgovaraju joj nešto više prolećne temperature bez većih letnjih vrućina. Otpornost na niske temperature zavisi o sortimentu, agrotehnici i načinu korištenja. Crvena detelina ne sme biti previsoka kada ulazi u zimu, a mora skupiti dovoljno rezervnih hraniva u korenu. Zato je treba pravovremeno prestati kositi (košenje, ispaša). Dobro uspeva na srednje teškim, zbijenim ali propusnim zemljištima. Odgovara joj slabo kisela reakcija zemljišta.

Agrotehnika

Najbolje predkulture su joj okopavine đubrene stajskim đubrivom (krompir, šećerna repa) i žitarice ako se crvena detelina seje u jesen. Plodored joj iznosi 5 i više godina. Obrada zemljišta ista je kao i za lucerku. Zemljište mora biti usitnjeno i mrvičaste strukture. Đubrenjem je potrebno uneti oko 50 kg/ha azota, 150 kg/ha fosfora i 200 kg/ha kalijuma.

Najbolje je sejati čistu detelinu i to u prvoj polovini septembra. Setva se obavlja ručno ili sejalicama na razmak od oko 12 – 14 cm pa se potom obavlja drljanje laganim drljačama kako bi se seme pokrilo i nakon toga izvodi se valjanje. Najbolje je je sejati s italijanskim ljuljem i to 16 kg/ha crvene deteline i 5 kg/ha italijanskog ljulja ili u kombinaciji s ježevicom (6 kg/ha) ili mačjim repkom (4 kg/ha).

Izvor: Prof.dr.sc. M. Gagro; Industrijsko i krmno bilje; 1998.

Detelina inkarnatska je jednogodišnja vrsta. Može se sejati u letnje-jesenjem roku, prezimljuje i koristi se sledećeg proleća u martu i junu kao odlična stočna zelena hrana. Prednost joj je što je vrlo pogodna za gajenje u kombinaciji s jednogodišnjim krmnim kulturama. Upotrebljava se za zelenišno đubrenje na siromašnim zemljištima u voćnjacima, vidnogradima i sl.

Može izdržati temperaturu do -10 °C i odgovara joj pH zemljišta od 5,5 – 7,5. Seje se u krajem marta i početkom aprila ili u jesen u septembru s 28 – 30 kg/ha semena. Međuredni razmak iznosi 16 – 18 cm, a dubina setve 2 cm.

Izvor: Dr. B. Mišković; Krmno bilje; Beograd, 1986.

Persijska detelina jedna je od pogodnijih vrsta za ishranu stoke u svežem stanju jer je vrlo sočna. Bogata je nektarom i odlična je za pašu pčela. Osetljiva je na niske temperature i ne podnosi jače mrazeve. Najviše joj odgovara pH zemljišta 6 – 8.

Može se uzgajati kao ozimi ili jari usev, kao postrni usev, pogodna je za gajenje za zelenišno đubrenje. Može se uzgajati u monokulturi ili u smesi s jednogodišnjim i višegodišnjim travama. U jesenjem roku može se sejati s italijanskim ljuljem ili u letnjom roku sa sudnaskom travom. Bolje prinose daje kao ozima kultura.

Odlikuje se veoma brzom regenaracijom i daje 2 – 3 otkosa. Prinos sveže zelene mase iznosi približno 69 – 70 t/ha, sena 13 – 15 t/ha, a semena 250 – 300 kg/ha.

Izvor: Dr. B. Mišković; Krmno bilje; 1986.

Podzemna detelina je jednogodišnja, brzorastuća vrsta deteline. Posebnost ove vrste je geokarpija, što znači da detelina sama zasejava svoje seme. Zbog ove osobine, koristi se kao višegodišnja biljka. Prema uslovima za rast nije zahtevna, pa raste i na 2000 m nadmorske visine. Pogodna je za proizvodnju krme, i to pogotovo za jesenju pašu. Zbog široko razvijenog korenovog sistema stvara gusti travnati pokrivač, a zemljištu postaje stalan izvor organske materije. Preporučuje se pre svega za setvu u smesama za siderat kao i u mešavinama s kojima retkom košenjem želimo sprečiti eroziju zemljišta (u vinogradima i voćnjacima).

Švedska detelina je biljka hladnog i vlažnog podneblja. U poređenju sa crvenom i belom detelinom, švedska detelina ima slabiju proizvodnu sposobnost i hranidbenu vrednost. Uprkos tome, ovo je važna detelina na vlažnim, teškim i slabijim zemljištima. Dobro podnosi niske temperature, pa je pogodna za setvu i na višim staništima. Obično je ne proizvodimo u čistoj kulturi, već je uključujemo u travne smese s travama za setvu na teškim i vlažnim zemljištima.

Smiljkita višegodišnja je biljka visine 5 – 40 (60) cm. Stabljika je polegla ili se uzdiže. Listovi su sastavljeni od 5 duguljasto-jajolikih liski koje su na vrhu šiljaste. Dve su liske sasvim uz stabljiku, metamorfozirane. Listovi su redukovani na kratke bodlje ili žlezdane kvržice. Cvetovi su žuti, po 4 – 6 složeni u štitaste cvatove, na dugačkoj stapci. Mahune su linearne, duge oko 3 cm, složene u obliku zvezde. Semenke su okruglasto-jajolike, smeđe do crvenkaste boje s crnim mrljama. Masa 1 000 semena iznosi 2 grama. Cveta od maja do septembra ili čak oktobra. Staniše su joj suve livade i pašnjaci, lucerišta i deteliništa kao i ruderalna staništa.

Izvor: Dr. sc. M. Knežević; Azemljištas korovne, ruderalne i aprilačke flore; 2006.