Beli luk

Smatra se da su beli luk prvi počeli uzgajati Egipćani kao i je odigrao važnu ulogu u njihovoj kulturi. Smatrali su ga svetom biljkom kao i se često pronalazio u grobnicama faraona. Zbog intenzivne arome i ukusa, beli luk se ne koristi kao povrće u užem smislu, ali pre svega kao dodatak mnogim jelima. Prema svom sastavu ima visoku nutritivnu vrednost. Semenka belog luka sadrži vodu, belančevine, masti, ugljene hidrate, vlakna i minerale: natrijum, kalijum, magnezijum, kalcijum, fosfor, gvožđe, sumpor. Glavni vitamini prisutni u belom luku su: karoten, vitamina E, B1, B2, B3 i vitamin C. Zdravstvenu vrednost mu daje eterično ulje koje sadrži sumpor (ukus i miris) i biljni antibiotik - alicin.

Gajenje belog luka

Setva

Sadi se u jesen ili rano proleće. Pre sadnje čenovi se odvajaju od glavice, a oni krupniji koriste za sadnju. Mali se čen okrene korenom nadole, malo nagazi u zemlju i nagrne se ceo jarčić. Sadnja se može obavljati mehanizovano sadilicama. Na ravnom zemljištu sadi se u redove razmaka 30 cm, a u redu razmak češnjeva treba biti 10-12 cm, dubina sadnje u jesen je na 4-5 cm, a u proleće 2-3 cm. Vadi se kada lišće požuti i stabljika polegne. Za beli luk iz jesenje sadnje to je krajem juna, a za onaj iz prolećne sadnje krajem avgusta. Posle vađenja se odvozi na provetreno mesto zaštićeno od sunca gde se čuva na temperaturi od 1-2 ºC uz relativnu vlagu vazduha od 70-75 % i uz provetravanje. Prinosi belog luka proizvedenog prolećnom sadnjom su 5-8 t/ha, a onoga iz jesenje, 10-12 t/ha.

Neposredno pre sadnje za reprodukciju se biraju zdrave i neoštećene krupnije lukovice pravilnih oblika. Ako je to moguće najbolje je upotrebiti spoljne čenove. Sve do sadnje lukovice se čuvaju u provetrenom skladištu na temperaturi potrebnoj za sadnju. Za jesenju sadnju preporučuje se čuvanje na temperaturi 15 – 16 °C što uslovljava jaku dormantnost (sposobnost semena kontinentalnih biljaka da odloži klijanje dok se ne steknu povoljni uslovi za to), a pred samu sadnju na 5 – 6 °C, čime se dormantnost prekida. Niske temperature pre sadnje pospešuju razvoj listova i produžuju vegetaciju što povećava lukovicu. Čenovi se odvajaju neposredno pred sadnju, klasiraju prema veličini i tretiraju odgovarajućim fungicidom. Iako i čenovi od oko 1grama težine mogu dati biljku, bolje je saditi krupnije čenove od 4-6 grama, jer se od krupnijih čenova dobiju veće glavice. Sadnja se obavlja ručno, mehanizovano, sadilicama na ravno zemljište ili na prethodno pripremljene gredice. Sadi se u redove razmaka 20 – 30 cm, a razmak biljaka u redu zavisi od krupnoće čenova za sadnju. Pri ručnoj sadnji čenovi se sade uspravno tako da začetak stabljike dođe na dubinu 4-5 cm, a u hladnijim područjima pri jesenjoj sadnji i nešto dublje. Za površinu od 1 ha proizvodnje zasnovane u jesen potrebno je osigurati oko 1.000 kg, a za prolećnu proizvodnju 700 - 800 kg sadnog materijala.

U kontinentalnim područjima u jesen se sadi sredinom oktobra. Ako se sadi u proleće najpovoljnija je rana sadnja, čim to vremenski uslovi dozvole. Postoje preporuke ranije jesenje sadnje, sredinom septembra, da se tokom vegetacije razvije više listova, a lukovica razvije sredinom leta.

Đubrenje i plodosmena

Srednje plodna zemljišta pođubre se s oko 1000 kg NPK 7:14:21. U proleće u fazi 3 lista vrši se prihrana sa 100-150 kg KAN-a. Beli luk se obvezno gaji u plodoredu. Na istoj površini proizvodnja se može ponoviti svakih četiri do pet godina i to je najsigurnija i ekološki najprihvatljivija mera zaštite od lukove nematode, koja može učiniti velike štete u zasadu. Ne podnosi sam sebe niti bilo koji drugi luk kao predkulturu. Iz istog razloga preporučuje se primeniti organsku đubrenje za predkulturu. Obično se gaji iza kultura koje su đubrene stajskim đubrivom i ostavljaju rastresito i nezakorovljeno zemljište. Od povrća to su najčešće paradajz, paprika, krastavci i krompir. Do početka glavičenja, biljka iskoristi trećinu potrebnih hraniva. U vreme početka glavičenja, prihrana azotnim đubrivom je odlučujuća za prinos. Prevelika količina azota može pospešiti sekundarno grananje i proizvodnju nestandardnih lukovica.

Temperatura

Beli luk je otporniji od luka na zimu i mraz, jer ima čvršće ovojne ljuske.  Optimalna temperatura za gajenje je 18-22 °C, a u periodu dozrevanja mora biti malo viša (oko 26 °C). Tokom dozrevanja bilo bi dobro da je vlažnost vazduha 60-65 %. Gajenje u plodoredu svake 3-4 godine, a najpogodnije pretkulture su: kupus, paradajz i paprika, jer ostavljaju rastresito i nezakorovljeno zemljište. Vrlo je zahtevan prema hranivima.

Nega useva

Tokom vegetacije nega se useva sastoji od borbe protiv korova, navodnjavanja, prihrane i zaštite od biljnih bolesti i štetočina. Primena herbicida veliko je olakšanje u borbi protiv korova, jer su mehaničke mere teško sprovedive i zahtevaju mnogo rada. Prolećna prihrana uz međurednu obradu posle nicanja omogućiće bolji vodno-vazdušni režim i nadoknaditi isprani azot tokom zime. U slučaju dužeg sušnog perioda navodnjavanje belog luka može osigurati nesmetani rast, ali 3 nedelje pre planirane berbe navodnjavanje treba prestati.

Izbor kultivara i ekoloških tipova

Jesenji - (ozimi), sade se u jesen, prezimljuju i u sledećoj godini odmah na proleće počinju razvijati vegetativnu masu i lukovicu, sazrevaju početkom leta. Imaju kraće razdoblje mirovanja kao i se kao takvi u ambijentalnim uslovima njihov repromaterijal ne može čuvati do proleća. Listovi i lažna stabljika su im većinom širi i krupniji, i sama glavica je krupnija, s manjim brojem krupnijih čenova. Prolećni - sade se u proleće, a sazrevaju sredinom leta. U uslovima ambijenta se mogu dobro očuvati do proleća, jer imaju duže razdoblje mirovanja. Ovi ekotipovi su osetljiviji na niske temperature i ih iz tog razloga ih sadimo u proleće. Listovi i lažna stabljika su im tanji i uži, a glavice sitnije s većim brojem sinijih čenova. Alternativni - po svojstvima su bliži proletnjim ekotipovima, ali se mogu saditi u jesen jer su otporniji na niske temperature od prolećnih. Sadnjom u jesen im se produžuje vegetacija, što prouzrokuje nešto krupniju glavicu i samim time veći prinos u odnosu na prolećnu sadnju.

Berba i prinosi

Beli luk je zreo za vađenje kad lažna stabljika omekša i nadzemni deo počne polegati. U to je vreme u rezervnom tkivu lukova najviše šećera, što se može kontrolisati refraktometrom. Preporučuje se vađenje belog luka kad je još oko trećine lišća zeleno, a ako se vadi mehanizovano, još i ranije. Za beli luk jesenje sadnje to je najčešće krajem jula, a kod prolećne sadnje tokom avgusta. Vađenje se obavlja po suvom i lepom vremenu, kad je zemljište umereno prosušeno, s pomoću posebnih vadilica. Nakon vađenja beli luk je potrebno s polja dopremiti u prostor zaštićen od sunca i u tankom sloju prosušiti. Zatim se očisti od lišća i ostatka korena kao i kalibrira prema standardima. Pri tim operacijama treba izbegavati udarce. Pri mehaniziranom vađenju prvo se pokosi lišće, a nakon toga vadi prilagođenim vadilicama. Taj se način koristi prvenstveno za vađenje belog luka za preradu. Beli luk se može čuvati tokom cele godine u skladištima s kontrolisanim uslovima, na temperaturi 1 – 2 °C, pri relativnoj vlazi vazduha 70 – 75 %, uz stalno provetravanje. Prinos belog luka zavisi od ekotipa, roka sadnje, sadnog materijala i načinu sadnje.

Budući da za sadnju belog luka u sledećoj godini proizvođač mora ostaviti do 1 t/ha, to se smanjuje deo koji se može ponuditi tržištu za oko 20 %. Prema normama kvaliteta evropskog tržišta beli luk “ekstra klase” mora biti karakteristične boje za tip, cele glavice, pravilnog oblika, dobro očišćen, koren mora biti precizno odrezan, a čenovi moraju biti čvrsto vezani u glavici. Najmanji prodnos glavice mora biti 45 mm, a razlika između najveće i najmanje glavice u jedinici pakovanja najviše 20 mm. Beli luk “prve klase” mora biti ceo pretežno pravilnog oblika, čenova čvrsto priljubljenih i boje normalne za tip. Dozvoljen je nepravilni oblik zbog nenormalnog vegetativnog rasta i manje pucanje ovojnih ljuski, najmanji prečnik lukovice 30 mm, a razlika između najveće i najmanje lukovice 15 mm. Za “drugu klasu” dozvoljeno je pucanje spoljnih ljuski, nepravilan oblik lukovice, lagani natisak ako ne utiče na održivost a u glavici sme nedostajati najviše 3 čena. Krupnoća mora biti kao kod “prve klase”.

Skladištenje belog luka

Očišćeni i sortirani beli luk skladišti se u mrežastim vrećama, boks paletama ili rinfuzi. U skladištu je najvažnije održavati reltivnu vlagu vazduha manju od 70 % da se izbrgne nicanje korenčića i pojave površinske plesni. Najbolja održivost u skladištu je pri temperaturi od 1 - 2 °C. Slična je održivost na 20 - 30 °C, ali se pri tim temperaturama izgubi mnogo vlage pa se malo smežura. Prelazak korenčića i klice u skladištu najbrži je pri temperaturama od 5 - 10 °C.

Lekovitost belog luka

Jedinstveni sastav belog luka, koji sadrži ceo niz sumpornih jedinjenja, štiti nas od oksidativnog stresa i upala. Beli luk takođe utiče na nivo triglicerida i uopšte, holesterola u krvi. Beli luk sprečava stvaranje krvnih ugrušaka, zahvaljujući jednom posebnom sastojku, koji se zove ajoen. Vrlo impresivna je sposobnost belog luka ka smanjenju krvnog pritiska. Istraživanja belog luka potvrđuju da ova biljka značajna antikancerogena svojstva. Pokazalo se, da redovno konzumiranje većih količina belog luka značajno smanjuje rizik od pojave mnogih vrsta raka. Radi efikasne prevencije raka je potrebno konzumirati veće količine ove namirnice, u čemu mogu pomoći kapsule ili tablete belog luka. Beli luk i njegovi sastojci su podvrgnuti brojnim istraživanjima da bi se dokazalo njihovo delovanje na infekcije uzrokovane bakterijama i virusima. Njegovo antimikrobno delovanje takođe uključuje gljivice i parazite. Jedan od sastojaka belog luka, ajoen, pokazao se posebno efekasnim u liječenju gljivice Candida albicans, Pseudomonas aeruginosa, kao i na mnoge druge bakterije.

Istoriske zanimljivosti

O lekovitim svojstvima belog luka jako su dobro znali drevni Grci i Rimljani, čiji su sportisti jeli beli luk pre sportskih takmičenja. Pre nego što su krenuli u rat, grčki i rimski vojnici su konzumirali beli luk. Kasnije, beli luk se proširio i u druga područja svijeta. U 6. veku, beli luk se počeo uzgajati u Kini i Indiji, gde je poznat po svojim terapeutskim svojstvima. Starorimski pisac Plinije opisao je beli luk kao lek za 61 zdravstvenu tegobu. Beli luk možemo naći i kao sastojak u nizu recepata Apicijevog kuvara (najstariji kuvar sačuvan u celosti). Hipokrat (otac medicine) preporučivao ga je u ishrani. Prvi zapisani štrajk u istoriji, koji se zbio u drevnom Egiptu, uzrokovan je upravo izbacivanjem belog luka iz svakodnevne ishrane robova. Kroz istoriju se koristio i kao lek za astmu, ubod škorpiona, a tokom Srednjeg veka verovalo se da je lek za kugu.

Izvor:

• Hrvatska poljoprivredna komora
• Udruga Beli luk Cerić