Engleski naziv: Industrial chicory | Latinski naziv: Cichorium intybus L. (Partim)
Cikoriju su uzgajali stari Grci, Rimljani i Egipćani i koristili njeno lišće za salatu i kao lekovitu biljku. Dvogodišnja je biljka koja u prvoj godini oblikuje zadebljali koren s lisnom rozetom, a u drugoj godini daje stabljiku, list, cvet i plod.
U preradi se koren cikorije prži, pa se voćni šećer karamelizuje, a inulin, masti i intybin daju aromatske i gorke materije, ugljeni hidrati, belančevine i eterična ulja (kavovini) daju specifičnu aromu sličnu aromi kafe. Koren izlučuje intybin koji privlači nematode koje od nega uginjavaju, pa se tako zemljište čisti od nematoda.
Koren je zadebljao, vretenast i bele boje. Telo korena dugo je oko 20 cm i debljine oko 10-ak cm. List je slične građe kao list šećerne repe. Stabljika je uspravna, visoka 1 – 1,5 m i grana se. Cvetovi su skupljeni u glavice koje se razvijaju na glavnoj stabljici i bočnim granama. Polen prenose insekti, pa je cikorija stranooplodna, a može biti izvestan procenat samooplodnje. Plod je jednosemeni (ahenija), sitan, izdužen, tamocrvene boje, dužine oko 3, a širine oko 1 mm. Masa 1 000 semena iznosi 1 – 2 g, a hektolitarska težina oko 40 – 50 kg.
Minimalna temperatura za klijanje iznosi 4 °C, a praktični minimum oko 8 °C. Optimalna temperatura klijanja je oko 20 – 25 °C. U fazi kotiledona osetljiva je na niske temperature i izdrži do -3 °C, a s prvim pravim listovima i do -8 °C.
Manje je osetljiva na nedostatak svetlosti od šećerne repe, no u proizvodnji pravilnom gustinom i rasporedom biljaka treba osigurati što bolje korištenje svetlosti.
Cikorija se rano seje, pa ona u kritičnim fazama dobro koristi jesenje-zimsku vodu akumuliranu u zemljištu. Suša u kasnijim fazama ne nanosi ozbiljnije štete.
Najbolja zemljišta za cikoriju su lakša plodna i strukturirana zemljišta, slabo kisele do neutralne reakcije. Može uspevati i na nešto težim zemljištima ako se dobro obrađuju.
Gaji se u plodoredu, a odgovaraju joj iste pretkulture kao i šećernoj repi (okopavine đubrene stajskim đubrivom, zrnene mahunarke, strne žitarice).
Zemljište se obrađuje kao i zemljište za šećernu repu. Dubina jesenjeg oranja iznosi 30 cm. Obavezno je tanjiranje i priprema zemljišta pred setvu setvospremačom.
Za đubrenje cikorije dobro je koristiti stajsko đubrivo. Stajnjak se zaorava u letnjom oranju ili u dubokom jesenjem oranju. Na osrednje plodnim zemljištima treba dati oko 120 – 150 kg/ha, oko 80 – 100 kg/ha fosfora i 150 – 200 kg/ha kalijuma.
Cikoriju treba sejati rano, u prvoj polovini aprila. Seje se sejalicama na 45 – 50 cm međurednog razmaka i na dubinu od 1 – 2 cm. Seje se oko 3 – 5 kg/ha semena. Gustina sklopa iznosi oko 200 – 250 hiljada biljaka/ha.
Nakon setve treba obaviti valjanje da se seme bolje stisne s zemljištem. Ako se stvori pokorica, treba je pravovremeno uništiti lakim ili rotacionim drljačama. Kultivacija je obavezna. Cikorija se proređuje i prihranjuje u fazi 2 – 3 para listova.
Cikorija se vadi krajem septembra i početkom oktobra. Vaditi se može ručno posebnim vilama, plugom ili linijama za vađenje šećerne repe. Nakon vađenja odstranjuje se list i cikorija se prevozi u fabriku na preradu.
Izvor:
Engleski naziv: Large-rooted chicory | Latinski naziv: Cichorium intybus L. var. sativus Bischoff
Cikorija, krmni radič gaji se zbog svog zadebljalog, mesnatog i sočnog korena. Koren cikorije se koristi za ishranu stoke ali u zimskom periodu. Za divljač se cikorija gaji na manjim površinama u smesi s ostalim krmnim biljkama ili se pak silira. Muznoj stoci dodaje se u manjim količinama, pomešana s drugim krmnim vrstama, tako da mleko ne bi dobilo gorak ukus.
Seje se na međuredni razmak od 20 – 40 cm, što zavisi od sorte i plodnosti zemljišta. Na plodnim zemljištima razmak može biti veći (30 – 40 cm), a na siromašnijima manji (20 – 30 cm). Seje se sa 2 – 4 kg/ha na dubinu od 1 – 2 cm na težim i vlažnim zemljištima, a 2 – 3 cm na lakšim zemljištima.
Izvor:
ukupno: 1, aktivno: 0, neaktivno: 1
CASSEL
