Kelj

Kelj je dvogodišnja biljka iz porodice krstašica (Brassicaceae). Izdržljiviji je od kupusa i bolje podnosi visoke temperature i sušu, baš kao niske temperature i mraz. Zbog toga je idealan za gajenje u toplijim krajevima gde bez problema prezimljuje. Listovi su mehurasti i ne priljubljuju se čvrsto jedan uz drugi, pa glavica nije toliko tvrda kao kod kupusa. Boja listova varira izeđu tamnozelenih, kakve imaju spoljni listovi, i žutozelenih na unutrašnjim listovima. Postoje kultivari koji zbog svog dekorativnog izgleda služe kao ukrasno bilje.

Sadrži dosta C-vitamina, kalijuma i bogat je belančevinama, a ima vrlo malu kaloričnu vrednost što upućuje na njegovu izvanrednu biološku hranidbenu vrednost. U 70 g glavice nalazi se oko 33 kalorije, 2.21 g proteina, 6.7 g ugljenih hidrata, 1 g vlakana i oko 0.47 g lipida.

Agroekološki uslovi

Temperatura

U stadijumu rozete i glavice otporniji je na niske temperature. Posejano seme kelja uz potrebnu vlažnost zemljišta počinje klijati na 1-5 °C. Pri optimalnoj temperaturi od 20 °C, seme kelja klija, a biljka niče za 5-6 dana. Za vegetativni rast biljke optimalna je temperatura 15-20 °C, a rast biljke prestaje na temperaturi višoj od 25 °C. Čim uslovi postanu povoljni, rast se nastavlja. Za oblikovanje glavice optimalna je tempeatura 15-18 °C. 

Voda

Mlad rasad se mora redovno zalivati (svako veče ako je sušno). S vremenom kada postanu jači i otporniji, zalivanje se postepeno smanjuje.

Zemljište

Kelj ima vrlo visoke zahteve za kvalitetnim i humusnim zemljištem. Kelj može uspevati na gotovo svakom tipu zemljišta, pod uslovom da je duboko, strukturno i da ima dobar kapacitet za vodu i vazduh, uz pH 6-6,5, dakle blago kiselo zemljište. Za prolećnu sadnju i proizvodnju povoljnija su zemljišta lakšega mehaničkog sastava, koja se brzo greju. U povoljnim uslovima zemljišta i klime kao i izborom odgovarajućih hibridnih kultivara, proizvodi se rani kelj na otvorenu prostoru. 

Agrotehničke mere

Plodored

Dobro uspeva ako se sadi i proizvodi nakon berbe leguminoza poput graška, pasulja mahunara, pasulja zrnaša, boba mahunara, zatim krastavaca, krompira, strnih žitarica kao i preoranih prinosnih i veštačkih livada. Ne podnosi gajenje u monokulturi, što znači da se na isto polje (površinu) može saditi tek nakon 3 ili 4 godine. Na taj se način u znatnoj meri izbegava i pojava i napad agresivnih bolesti i štetočina, a i rod se uz kvalitet znatno povećava. Kelj je vrlo dobra pretkultura većini povrtarskih kultura jer nakon berbe ostavlja značajnu organsku masu i zemljište s malo korova, odnosno korovskih semena. U vrlo intenzivnoj proizvodnji u zaštićenom prostoru, kelj ima ograničeniji plodored. 

Obrada zemljišta

Vreme i način obrade zemljišta zavisi od vremena gajenja kelja. Osnovna obrada zemljišta obavlja se u jesenje-zimskom periodu i to odmah nakon osnovnog đubrenja zemljišta. Dubina oranja je 30 cm. Preorana brazda ostavlja se nedirnuta, sve do proleća kad se priprema zemljište za sadnju rasada. Za kasnije rokove sadnje, obrada se obavlja u tzv. jednoj fazi, što se odnosi na đubrenje, oranje, tanjiranje, kultiviranje kao i ravnanje površine zemljišta, kako bi se na površini popunile rupe i uklonile depresije u kojima bi se duže zadržala voda. Cilj pripreme zemljišta za sadnju rasada kelja je rastresanje zemljišta i stvaranje dobre strukture u sloju 8-10 cm. 

Đubrenje

U pripremi zemljišta potrebno je dodati što je više moguće dobro humificiranog stajskog đubriva. Isto tako u osnovnom đubrenju potrebno je dodati kompleksno NPK đubrivo 12:11:18 + 3MgO  ili slična kombinacija koje uključuje kristalon đubrivo. Prihrana se vrši 10 dana od presađivanja, ako je u zasadu sistem navodnavanja kap po kap. Prihrana se obavlja dva puta nedeljno, a ako se radi o klasičnom gajenju u polju tada je potrebno obaviti tri prihrane prilikom kultivacije. S prihranom se prestaje kada veličina glavica zatvori redove. Treba voditi računa u jednom i u drugom slučaju da se s prihranom prekine deset dana pre berbe.

Setva i sadnja

Za ranu prolećnu proizvodnju seme se mora sejati u tople leje, plastenike ili staklenike tokom novembra i decembra, a posle 30 do 35 dana rasađuje se. Kelj se može sejati i uzgajati tokom cele godine što zavisi od sorte koju sejemo i dužini njene vegetacije. Sadi se na razmak za rane sorte 40 x 40 cm ili 50 x 50 cm, a za krupne sorte 60 x 40 ili 65 x 50 cm.

Nega zasada

Dok su rasad mali, potrebno je redovno zalivanje i uklanjanje korova plevljenjem. Kada biljke izrastu imaju bujnu nadzemnu zelenu masu koja do neke mere smanjuje rast korova, no ako to nije slučaj i ako se pojavi šteta od insekata, zasad se može tretirati određenim pesticidima.

Berba

Kelj se bere ručno rezanjem glavice i to obično tek nakon što temperature padnu ispod nule. Što je duže kelj izložen hladnoći, to je slađi i blažeg ukusa. No to funkcioniše samo na sunčevoj svetlosti, pa se taj proces ne može izazvati u zamrzivaču.

Prinosi kelja zavise od toga da li je sorta rana ili kasna. Za rane sorte može se očekivati prinos od 20 do 25 t/ha, a za kasne sorte od 40 do 60 t/ha.

Izvori:

• prof.dr.sc. N. Parađiković i suradnici; Osnove proizvodnje povrća; Koprivnica, 2011.
• Burza voća i povrća
• Semenarna

Kelj lisnati zastupljen je u Italiji i severozapadnoj Evropi. On ne formira glavice, nego su mu listovi slobodni i sitno zakovrdžani. Naročito je otporan na hladnoću i dobro uspeva u svakom vrtnom zemljištu, pod uslovom da je dobro drenirano. Lisnatom kelju ne smeta sneg. Izmrzli se listovi otkinu i ostave u toploj prostoriji da se otope. Najbolje uspeva na vlažnom humusnom zemljištu. Setva se obavlja krajem maja i početkom juna, a sadnja rasada može se obaviti do sredine jula. Kod lisnatog kelja preporučuje se pojedinačno skidati listove, a stabljiku ostaviti jer iz nje u proleće iznova poteraju meki listovi pogodni za salatu.

Izvor: prof.dr.sc. N. Parađiković i suradnici; Osnove proizvodnje povrća; Koprivnica, 2011.

Kelj pupčar ima stabljiku visoku 60-80 cm sa spiralno raspoređenim listovima na dugim peteljkama, koji rastu uzduž stabljike. U pazusima listova razvijaju se male glavice (pupoljci), prečnika 3-5 cm. Pod uticajem niskih temperatura ukusnost za jelo mu se povećava. S primenom azotnih đubriva u prihrani treba biti oprezan da se ne produži njegova vegetacija i da plodovi ne ostanu rastresiti. Gaji se iz rasada koji se gaji u zaštićenom prostoru u prolećnom periodu. Posle se može uzgajati u plastenicima ili na otvorenom. Sadi se u sklopu 75 x 45 cm, a kao spororastuća vrsta zahteva hladnija leta i veći procenat vlage u vazduhu. Mladu biljku treba zagrnuti zemljom kako bi bila otporna na nalete vetra. Potrebno je navodnjavanje tokom toplih letnjih meseci jer nedostatak vlage onemogućuje pravilan razvoj pupoljaka koji ostaju sitni, gorki i neukusni. Tokom rasta redovno se obavlja navodnjavanje, međuredna kultivacija i jedna prihrana. Da bi se podsticao rast glavica u pazusima listova, mora se ukloniti vršni pupoljak na biljkama najkasnije do početka septembra. Bere se u više navrata i to odozdo prema gore jer tako i sazreva. S berbom se počinje krajem novembra, a berba traje kroz ceo decembar i januar. Može se brati i pod snegom jer bez oštećenja podnosi temperaturu i do -10 °C, kroz kraće vreme. Pri niskim temperaturama biljka sama štiti pupoljke od izmrzavanja spuštanjem listova. Smrznute pupoljke ne treba brati, oni se ostavljaju na biljci da se odmrznu.

Izvor: prof.dr.sc. N. Parađiković i suradnici; Osnove proizvodnje povrća; Koprivnica, 2011.

Raštan dobro podnosi sušu i u tom periodu zaustavlja rast, a listovi mu postaju tvrdi i kožasti, ali nakon kiše razvije novo, kalitetno lišće. Za vegetativni rast optimalne su temperature 15 – 20 ºC. Dobro podnosi visoke letnje temperature i niske zimske do -10 ºC, a kroz kraće vreme i do -15 ºC. Odgovaraju joj duboka, strukturna zemljišta uz pH 6 – 7,2. Iako je otporan na bolesti i štetočine, ipak je bolje da se ne gaji na istoj površini najmanje 3 godine.

U proizvodnji za tržište obično se sadi nakon kulture koja je đubrena organskim đubrivima. Za prinos od oko 20 t/ha preporučuje se 120 kg/ha azota, 80 kg/ha fosfora i 180 kg/ha kalijuma. Deo azota daje se u prihrani, naročito nakon obilnijih kiša.

Raštan se gaji iz rasada gajenog na gredici ali ne na direktnom suncu. Seje se krajem februara ili početkom marta, a sadi u aprilu. Drugi je uobičajeni rok setve u julu, a rok sadnje krajem avgusta nakon prvih jačih kiša. Razmak sadnje iznosi 50x50 ili 60x60 cm, a za prolećne sadnje još i veći, zbog boljeg korištenja zaliha vlage leti.

Listovi se beru postepeno, dok su još mladi i nežni. Kada nastupe više temperature, koriste se za stočnu hranu ili se ostavi nekoliko listova s vršnom rozetom da preko leta miruju, a na jesen, posle obilnijih kiša beru se mladi listovi sve do zime. Ako se biljke ostave do proleća, beru se i bočni izdanci pre formiranja cveta. Raštan iz jesenjeg gajenja počinje se bere se od novembra, pa do proleća.

Izvor:

• R. Lešić, J. Borošić, I. Buturac, M. Ćustić, M. Poljak, D. Romić; Povrćarstvo; Čakovec, 2002.