Bela slačica

Bela slačica je jednogodišnja biljka, visoka do 120 cm, sa žutim cvetovima. Ima snažan korenov sistem s brojnim korenovim dlačicama koje doprinose otpornosti na sušu. Kod preuranjene setve, biljka brzo ulazi u fazu cvetanja. Gaji se zbog mladih listova oštrog mirisa, koji se sirovi upotrebljavaju u salatama. To je zimska biljka koja se na visokim temperaturama vrlo brzo osemenjuje; ako se gaji u područjima koja obiliju kišom, listovi joj postaju grubi. Samoniklo raste na poljima, ali se i gaji. Cveta od maja do juna žutim cvetovima od četiri latice, koji se javljaju u malim grupama. Semenke su bele, smeđe ili crne, u zavisnosti od vrste, a ispuštaju miris tek kada se samelju i pomešaju s tečnošću. Koristi se je prvenstveno za zelenišno đubrenje. Smanjuje zaraženost zemljišta nematodama. Koriste je i proizvođači šećerne repe i svi one koji žele sačuvati trajnu rodnost, mikrobiološku aktivnost i visoki sadržaj humusa u zemljištu.

Agroekološki uslovi za gajenje bele slačice

Biljka je vrlo otporna na niske temperature, pa se preporučuje za proizvodnju i u područjima visoke nadmorske visine. Voli sunčan položaj, a leti blagi hlad kao i bogato i propusno zemljište. Na zimu je otpornija ako se pravovremeno poseje, a đubrenje sprovede ispravno.

Agrotehnika za proizvodnju bele slačice

Pretkulture joj mogu biti različite kulture, ali moraju biti ranije uklonjene s zemljišta kako bi ostalo dovoljno vremena za obradu zemljišta i setvu. Nakon najranijih pretkultura treba obaviti pliće oranje, a 15-ak dana pred setvu obavlja se glavno oranje na 30 cm dubine. Zemljište se zatim istanjira da se ne bi izgubila voda i zemljište previše osušilo. Oranje se izvodi ranije da bi se zemljište sleglo i popunilo vazdušne šupljine. Proređuje se ako se gaji zbog semena.

Đubrenje se može obaviti stajskim i mineralnim đubrivom. Stajsko đubrivo zaorava se u osnovnoj obradi. Ako se ne đubri stajnjakom, za visoke prinose potrebno je uneti oko 100 – 120 kg/ha azota, oko 80 – 100 kg/ha fosfora i 100 – 130 kg/ha kalijuma. Ostatak mineralnih đubriva daje se u pripremi zemljišta za setvu.

Setva bele gorušice

Seje se u proleće za seme ili svaka tri nedelje zbog lišća. Može se uzgajati u zatvorenom. U umerenom pojasu gorušica najbolje uspeva ako se u proleće i jesen poseje direktno u zemlju. Gorušica je, vrlo korisna biljka ako se od jeseni do proleća gaji pod pokrovom.

Može se uzgajati i bez zemlje, na vlažnom papirnatom kuhinjskom ubrusu položenom na tanjir i smeštenom na prozorsku dasku, ili u klijalištu; po želji, može se posejati i u setvetnu posudu s kompostom. Ove metode se mogu primenjivati cele godine.

Gorušica klija brže od kres salate, pa ako se žele uzgajati zajedno, gorušicu treba posijat i2 ili 3 dana nakon kres salate. Ako se želi stalna zaliha, seme se seje svakih 7 do 10 dana.

Žetva bele gorušice

Željena količina gorušice se odreže kada biljčice dostignu visinu od 3,5 - 5 cm. Budući da se prilično brzo počne osemenivati, može se rezati samo 2 ili 3 puta.

Gorušica crna je jednogodišnja biljka viša od 1 m, a raste samonikla uz rečne obale, po šljunčarama, zapuštenim vrtovima i poljima. Listovi su s peteljkom, do 12 cm dugi, gusto nazubljeni, zelene boje s belim šiljastim dlačicama po površini. Sitni zlatnožuti cvetovi sa 4 latice razvijaju se u grozdastim cvastima na vrhu stabljike i njenih ogranaka. Plod je do 2 cm duga mahuna koja u sebi nosi 4 - 10 okruglih, tamnosmeđih semena vrlo ljutog ukusa.

Seme samoniklih biljaka se ne koristi, a gorušica se danas gaji po celom svetu. Njene semenke imaju najjaču aromu, kao začinske i lekovite biljke. Seme gorušice smatra se jednim od najzdravijih začina koji je naročito poznat kao osnova ukusa začinskog namaza senfa, ali i kao provereni narodni lek za obloge kod reumatskih tegoba i bolova. Mahune sa semenkama skupljaju se u kasno leto, pre nego što potpuno sazru i otvore se. Semenke se najpre suše u mahuni, a zatim se oljušte i osuše do kraja.