Smokva

Smokva je jedna od najstarijih kultiviranih voćnih vrsta na svetu i pripada porodici dudova (Moraceae). Prema pronađenim fosilnim ostacima, zaključeno je da se smokva gaila mnogo pre pšenice i ječma i time predstavlja prvi primer organizovane poljoprivredne proizvodnje. Potiče iz Male Azije, između istočne Turske i severne Indije. Životni vek stabla kreće se od 50 do 70 godina.

Ekološki uslovi za gajenje smokve

Temperatura

Smokva je toploljubiva (termofilna) voćna vrsta. Otpornost smokvinih stabala na hladnoću u većoj meri zavisi od zrelosti njenog drveta. Tokom mirovanja vegetacije može izdržati temperature od -15 °C iako ne podnosi duže vreme temperaturu ispod -10 °C. Uz navodnjavanje i temperaturu od 35 °C smokva daje izvrsne proizvodne rezultate s visokim kvalitetom plodova. Starije, dozrele grane smokave sadrže manje vode (dehidrirani su, pa ne može doći do pojave leda u ćelijama). Bogate su smolom i skrobom, sastojcima koji predstavljaju odličnu zaštitu od mraza.

Voda

Smokve rastu na nepristupačnim, krševitim položajima gde plodonose bez ikakve ljudske brige, no to ne znači da joj se ne mora osigurati dovoljna količina vode u pojedinim fazama vegetacije. Za gajenje smokava potrebno je oko 800 mm padavina godišnje. Budući da ima vrlo dobro razvijen korenov sistem, relativno dobro podnosi sušu i gajenje na nekultivisanim terenima. U potrazi za vodom koren se prilagođava strukturi zemljišta i matičnom supstratu, prodirući čak i kroz pukotine stena. Ipak, u savremenim zasadima s ugrađenim sistemom kap po kap korenov sistem se razvija u plitkom sloju zemljišta iz razloga što tamo nalazi dovoljne količine vode.

Zemljište

Smokva zahteva plodna, rastresita i lakša zemljišta. Dobro se adaptira (prilagođava) na različite tipove zemljišta zbog tolerantnosti na sušu, zaslanjenost, hlorozu (žutilu pri nedostatku gvožđa) i aktivni kalcijum. Naročito dobro joj odgovaraju aluvijalna zemljišta, dolomit, krečna zemljišta i crvenice. Optimalna vrednost pH se kreće između 6 i 7, 8.

Priprema zemljišta za sadnju

Priprema zemljišta sastoji se od ravnanja terena, uklanjanja suvišnog kamenja i panjeva, duboke obrade i osnovnnog (meliorativnog) đubrenja. Cilj je poboljšanje plodnost zemljišta sve do dubine širenja korena budućih sadnica. Sledi razmeravanje parcela, između njih putne mreže, pa zatim redova i obeležavanje sadnih mesta u redu. Zatim se kopaju jamići za sadnju dubine 40 cm i širine 50 cm na rigolovanom zemljištu. Ukoliko se radi o zemljištu koje nije duboko orano, onda su dimenzije sadnih rupa nešto veće. Pri izbacivanju zemlje iz jame, potrebno je pripaziti da se ne pomješaju oranični, površinski sloj i dublji sloj (mrtvica), jer se trebaju vratiti a da ne zamjene položaj u profilu. Pre podizanja smokvinih zasada, u više navrata, tokom tri godine,  treba sprovesti kalcifikaciju i to unošenjem kreča u zemljište u količini od 2-3 t/ha.

Razmnožavanje

Smokva se može razmnožavati na tri osnovna načina:

Izbor sorata

Prema boji plodova razlikuju se tri grupe: zeleno-žuti plodovi, ljubičasti i purpurno crni. U gajenju je proširen velik broj sorata smokava koje se međusobno razlikuju po kvalitetu plodova i čitavom nizu osobina važnim za preradu (Miljković, 1991.). Uočeno je različito reagovanje pojedinih sorata na ekološke uslove, zato se prešlo izboru sortimenta za svaki proizvodni region. 

Izbor uzgojnog oblika

Smokva u slobodnom gajenju teži piramidalnoj kao i manje-više raširenoj formi krošnje. U gajenju smokve koriste se prostorni uzgojni oblici kod kojih su grane raspoređene u svim pravcima. Najčešći uzgojni oblici su piramida i vaza.  

Vreme i tehnika sadnje

Pre sadnje, sadnicama se skrati korenje. Koren kratko namoči u posudi sa smesom ilovače i goveđeg stajnjaka. Na tako pripremljenu i postavljenu sadnicu stavlja se sloj zemljišta koji pokrije koren i nagazi na način da ne ostane većih vazdušnih šupljina, vodeći računa da sadnica bude postavljena na dubinu do koje je bila i u rasadniku. Na sloj zemljišta iznad korenja dolazi đubrivo, a na nega preostali deo zemljišta. Đubrivo ne sme doći u direktni kontakt s korenovim žilicama. Nakon obavljene sadnje zaliva se činije (uzdignuta brazda u obliku kruga oko sadnice), koje se oblikuju nakon površinskog zatrpavanja sadnih jama. Razmak sadnje, odnosno gustina sklopa, zavisi od bujnosti sorte i podloge, uzgojnog oblika i plodnosti zemljišta. Optimalan razmak između redova je 6 m, a u redu između sadnica 4-5 m.

Održavanje zasada

Nakon sadnje, sadnica se prekraćuje s ciljem formiranja određenog uzgojnog oblika, a kada stablo pređe u reproduktivno doba, svake sledeće godine orezuje se u cilju održavanja kondicije stabla i osiguranja visokog prinosa. Najčešće se izvodi kombinacija zimske i letnje rezidbe. Vrste rezidbe kod smokve su: proređivanje (uklanjanje izdanaka do osnove), prekraćivanje (skraćivanje dužine izdanaka) i savijanje (dovođenje izdanaka u odgovarajući ugao razgranjenja u odnosu na osnovnu granu). U uslovima navodnjavanja za rane sorte rezidba se obavlja posle berbe, a kod kasnih sorata u maju.

Pri prvom đubrenju, tokom jeseni (ili odmah nakon berbe) u zemljište se unosi kompleksno đubrivo NPK s malo azota, a više fosfora i kalijuma. Unosi se i stajsko đubrivo ali svake treće godine. Pri drugom đubrenju, u rano proleće, đubrenje se izvodi s UREOM 46%, dok se u trećem unosi KAN 27%.

Đubrenje

Meliorativnom đubrenjem unosi se stajsko đubrivo tokom rigolovanja i to u količini od 40-50 t/ha. Na siromašnim zemljištima unosi se 600 kg/ha fosfora i 700 kg/ha kalijuma (2300 kg/ha NPK 5:20:30), dok se na srednje i dobro obezbeđenim zemljištima s hranivima spomenute količine đubriva smanjuju. Naime, mala količina azota potrebna je iz razloga što pospešuje rad bakterija koje vrše mineralizaciju zaoranih biljnih ostataka. Tokom jeseni đubrenjem se unosi organsko, odnosno stajsko đubrivo.

Navodnjavanje

Nedostatak vode uzrokuje pucanje plodova kao i razvoj gljivičnih oboljenja. U novije vreme za zalivanje smokvinih zasada koristi se sistem kap po kap. Sistem je ekonomičan jer je jeftin, voda ne otiče s površine, isparava u neznatnim količinama, ne narušava se struktura zemljišta, ne stvaraju se uslovi za nastanak pokorice i snabdeva se samo zona oko smokvinog korena. Negativne strane su u pogledu začepljenja kapaljki, oštećenja koja čine glodari i sunce jer su cevi načinjene od polietilena.

Berba

Iako stabla smokve rano rode, s privrednog gledišta značajan rod možemo očekivati tek između 5. i 7. godine njihovog gajenja. Najveći deo ubranih plodova konzumira se u svežem stanju. Berba se obavlja od juna do oktobra i to u nekoliko navrata zbog neravnomernog dozrevanja plodova. Plodovi se beru s peteljkom i nemaju sposobnost dozrevanja nakon branja. Berba se obavlja u rukavicama kako bi se sprečio kontakt ruke sa smokvinim mlekom (beli sok u peteljkama plodova i listova) koje iritira kožu. Najbolje je brati u ranim jutarnjim satima kada nema rose.

Smokve se slažu u plitke gajbe u kojima se nalaze ulošci s mestima za svaki plod odvojeno, tako da se onemogući njihovo dodirivanje, a time i kvarenje. Čuvaju se u hladnjačama na temperaturi od 0-4 °C i relativnoj vlažnosti vazduha od 85 %. U takvim uslovima uspešno se mogu očuvati 15-21 dan.

Plodovi smokava koji će biti korišteni za sušenje moraju biti potpuno zreli jer tada sardže najveću količinu šećera. Mogu se sušiti na suncu ili u sušarama. Pre sušenja smokve se sumporišu da bi se sprečila pojava plesni, gljivica, bakterija i larvi muva ili se uranjaju u morsku vodu.

Izvor: Doc.dr.D. Vego, Doc.dr.I. Ostojić, N. Rotim, dipl.ing; Smokva; Mostar, 2008