Zova

Zova je većinom drvenasta biljka, dok se ređe može naći kao zeljasta višegodišnja biljka. Poznato je 40-tak vrsta zove, a sve su pripadnice roda Sambucus. Rasprostranjene su uglavnom na severnoj hemisferi.

Poznata su višestruko korisna svojstva zove. U kori se nalazi materija koja štiti čovekovo telo od napada virusa, plod je bogat vitaminom C i njegov potencijal za ljudsko zdravlje tek treba istražiti. Kod nas se zova koristi samo u proizvodnji soka, dok se u drugim zemljama odavno koristi za potrebe farmaceutske i prehrambene industrije. Zova se može koristiti i u ukrasne svrhe. Služi i kao bioindikator, jer uspeva u pojačanim uslovima zagađenosti vazduha pa je pokazatelj povećanog zagađenja u prostoru.

Može se razmnožavati generativno (semenom) i vegetativno (reznicama). U komercijalne svrhe zova se vegetativno razmnožava pri čemu se koriste zrele, zelene i poluzelene reznice.

Zova i otrovnost

Većina se vrsta zova navode kao otrovne biljke. Otrovni su nezreli plodovi Sambucus nigra, a toksini se nalaze i u kori, listovima i letorastama. Sadrži tri toksina - sambunigrin, prunasin i holokalin. Indikatori otrovanja zovom su mučnina, povraćanje i proliv, bolovi i grčevi u trbuhu.

Agroekološki uslovi gajenja zove

Temperatura

Zova uspeva u područjima gde prosečna mesečna temperatura u oktobru varira od 7,2 do 15 °C. Kod nas je raširena gotovo svuda. Sambucus nigra je otporna na zimsku hladnoću, podnosi do -29 °C u periodu mirovanja. Zova cveta dosta kasno, od maja do avgusta, stoga retko strada od prolećnih mrazeva.

Voda

Zova se svrstava u biljne vrste koje imaju visoke potrebe za vodom. Može se uzgajati u područjima koja imaju 700 mm padavina godišnje. Često se nalazi uz obale reka.

Zemljište

Koren zove se prostire plitko i potrebno joj je osigurati dovoljno vlage, naročito u vreme rasta plodova - u leto. Važan je pažljiv odabir lokacije kako bi se smanjio potencijalni uticaj suše.

Sistem gajenja i gustina sklopa sadnje zove

Zova raste kao žbun ili stablo. Na prostorima Evrope raširenije je gajenje u obliku stabla, s visinom debla od 80 do 100 cm. Pri ovakvom se uzgojnom obliku postiže veći prinos, a žbunoliki svoje prednosti pokazuje u manjem povijanju grana.

Broj sadnica po jedinici površine zavisi od uzgojnog oblika, bujnosti sorte, mehanizacije i ekoloških uslova gajenja. Najčešće se u obliku stabla sadi u razmacima od 5 x 4 do 6 x 5 m, a u gajenju u obliku žbuna razmak je unutar reda 2,5 do 3,5 m.

Sadnja zove

Sadi se u jesen ili proleće. Jesenjem se sadnjom postiže potpuniji rast korena i pravovremeno kretanje vegetacije u proleće. Jesenja sadnja je bolja od prolećne. Ipak, problem jesenjoj sadnji mogu predstavljati voluharice. Prolećno se sadnja preporučuje jedino u brdsko - planinskim uslovima, gde postoji opasnost od zimskog izmrzavanja.

Budući da se glavnina korenja rasprostire na 10 do 20 cm pa je pre sadnje potrebno zemljište pripremiti oranjem na 40-tak cm dubine. Oranje se preporučuje obaviti u avgustu.

Đubrenje zove

Standardnom đubrenjem dodaje se 600 do 800 kg NPK đubriva godišnje, a azot se daje u dva puta - u proleće i jesen u jednakom odnosu. Godišnje je potrebno 50 do 80 kg azota po ha.

Rodnost i berba zove

Stablo zove rodi već druge godine nakon sadnje i rađa redovno svake godine s prosečno 20 - 30 kg plodova po biljci. Najčešće se povećavanjem prinosa smanjuje kvalitet ploda. Berba se obično obavlja u fazi kada svi plodovi postignu plavocrnu boju, ali optimalan rok berbe zavisi o nameni plodova. Često dolazi do neuravnoteženog dozrevanja plodova kao i je potrebno obavljati višekratnu berbu.

OPREZ! Paziti da se među ubranim plodovima ne nađu zeleni plodovi, jer sadrže otrovne glikozide sambunigrina.

Izvor:

• Jemrić, T.: Zova - važnost, upotreba i gajenje, Hrvatska sveučilišna naklada, Zagreb, 2007.