Kako napraviti kvalitetnu silažu i senažu?

Ishrana ovaca i koza silažom, odnosno senažom, generalno je sigurna, ali dolazi s određenim rizicima i izazovima. Kao i svi preživari, koze i ovce mogu da svare fermentisanu hranu veoma dobro. Međutim, kao i kod svih krmiva, kvalitet i hranjiva vrednost, kao i cena, treba da budu odlučujući faktori pri razmatranju korišćenja ovih krmiva, piše prof. dr nauka Josip Leto.

Greške u pripremi i pogrešno rukovanje nakon siliranja mogu rezultirati opasnim proizvodom koji će loše delovati na koze i ovce. Kao i kod svakog krmiva, zrelost useva u trenutku košenja i proces pripreme ključni su za njegov kvalitet i hranjivu vrednost. Siliranje krme travnjaka dobra je alternativa spremanju sena pogotovo u prvim i najbujnijim otkosima kada nema dovoljno lepih i suvih dana za spremanje sena. 

Poljoprivrednici bi trebalo da smanje rizik od kontaminacije biljne mase zemljištem ili đubrivom prilikom siliranja krme s travnjaka, kao i oštećenje folije silirane mase jer to može imati negativan uticaj na kvalitet silaže i naknadno zdravlje i proizvodnost životinja, upozorava Leto. 

Prema sadržaju vlage se deli na tri klase: 

1. visoko vlažna (neposušena) sadrži više od 70 odsto vode (manje od 30 odsto suve materije);
2. prosušena sadrži obično 60 do 70 odsto vlage (30 do 40 odsto suve materije);
3. nisko vlažna silaža ili vlažno seno najčešće se naziva i senaža sadrži između 40 i 60 odsto vlage (40 do 60 odsto suve materije).

Tri kategorije opasnosti

Opasnosti za zdravlje životinja povezane sa silažom mogu se podeliti u tri kategorije: 

1. nepoželjni mikroorganizmi, npr. listerija, enterobakterije, klostridije i plesni;
2. nepoželjne hemikalije, kao što su toksini;
3. prekomerna kiselost i drugi metabolički poremećaji. 

Kontaminacija silaže/senaže zemljištem može rezultirati povećanim brojem organizama kao što su: klostridije, koliformi, salmonela i listerija, što može imati potencijalne zdravstvene posledice za životinje koje konzumiraju ovakvu silažu, ali i za ljude.

Može se dugo čuvati

Postupak siliranja krme s travnjaka, jednostavno rečeno, kiseljenje je sveže, kvarljive, zelene mase, koja se ne može dugo čuvati, u kiselu masu kojom se mogu hraniti domaće životinje tokom čitave sezone. Proces se odvija pomoću anaerobnih bakterija koje normalno žive na biljkama, a mogu se dodati i biološkim aditivima. Ove bakterije kao hranu koriste biljne šećere i proizvode kiseline koja konzerviraju biljni materijal i tako omogućuju čuvanje i korišćenje silaže na duži period.

Zemlje zapadne Evrope najveći deo suve materije proizvedene na travnjacima pripremaju u obliku silaže, navodi Leto. Kako dodaje, siliranjem zelene krme hranljiva vrednost izvorne biljne mase se ne menja puno. 

Degradacija hranljivih materija pri siliranju manja je u odnosu na seno. Da bi silaža imala visoku hranljivu vrednost mora biti pravilno napravljena i čuvana.

Bakterije mlečne kiseline, koje normalno žive na biljkama, fermentiraju šećere iz biljnog soka i proizvode mlečnu kiselinu. Određena količina mlečne kiseline u silaži, smanjuje pH vrednost, odnosno povećava kiselost, što je uslov za konzerviranje biljne mase. Dakle, kisela sredina, onemogućava procese kvarenja. Na sam proces utiče hemijski sastav biljaka koje se koriste u ove svrhe, prvenstveno sadržaj šećera. 

Koje se biljke lako, a koje teško siliraju? 

Biljne vrste se prema hemijskom sastavu i lakoći siliranja značajno razlikuju, piše Leto dodajući da se tako trave smatraju laganim za siliranje, za razliku od mahunarki kod kojih je ovaj proces teži.

To se može objasniti prirodnom sposobnošću biljne mase da se odupre zakiseljavanju, što je nepoželjna pojava u procesu siliranja. On zapravo predstavlja količinu mlečne kiseline koja je potrebna za postizanje kisele reakcije (pH oko 4). 

Postoje biljke kod kojih se u procesu degradacije oslobađaju jedinjenja koja usporavaju snižavanje pH vrednosti i zakišeljavanje sredine kao što su: azotna jedinjenja, organske kiseline, fosfati, sulfati, nitrati i hloridi. Trave imaju manju količinu materija koje usporavaju zakišeljavanje, dok ih mahunarke imaju više (azotne materije, soli kalcijuma i fosfora), pa se zato teže siliraju. 

Proces počinje odmah nakon košenja

U pokošenoj zelenoj krmi odmah se odvija proces razgradnje organske materije, pa tako i složenih šećera na jednostavnije, a oni su neophodni za nesmetano odvijanje mlečno kiselinskog vrenja. 

U ovoj aerobnoj fazi koja započinje nakon košenja, traje tokom sušenja, transporta i zbijanja biljne mase u silose, sve dok u zbijenoj masi ima kiseonika, aktivni su enzimi oslobođeni kidanjem (seckanjem, gnječenjem) biljnih ćelija. One obavljaju hidrolizu belančevina na peptide i slobodne aminokiseline, a ugljene hidrate razgrađuju na jednostavne šećere. 

Ako je biljna masa u silosu dobro zbijena, a silos brzo i pravilno zatvoren, aerobne bakterije potroše sav kiseonik za četiri do šest sati čime se stvaraju uslovi za rast i razvoj anaerobnih bakterija. Za efikasan rad bakterija mlečno kiselinskog vrenja potrebno je osigurati anaerobne uslove. U anaerobnim uslovima oslobađa se sadržaj biljnih ćelija, dolazi do brze razgradnje belančevina na aminokiseline, a ugljeni hidrati se enzimski razgrađuju na jednostavne šećere koji su hrana mikroorganizmima. 

Početak ove faze traje dva do tri dana, aktivni su anaerobni mikroorganizmi koji proizvode sirćetnu, nešto mlečne kiseline, alkohol i CO2. Sirćetna kiselina prva počinje da snižava pH silirane travne mase. Opadanje pH na oko pet pogoduje rastu i razvoju bakterija mlečno kiselinskog vrenja. U ovom delu procesa može nastati i buterna kiselina kao posledica aktivnosti istoimenih bakterija unesenih sa zemljištem.

Veće količine buterne kiseline mogu izazvati intenzivniju razgradnju belančevina i aminokiselina, a kao rezultat stvaraju se amini, koji su u većim količinama štetni. Drugi deo aktivne faze počinje kad pH padne ispod pet, kada dolazi do smanjenja aktivnosti bakterija sirćetne kiseline, a istovremeno ubrzava aktivnost bakterija mlečno kiselinskog vrenja. One su aktivne 16-18 dana ili dok pH vrednost ne padne na 3.4 - 4.2, što zavisi od karakteristika biljnog materijala (sadržaju vlage biljne mase koja se silira, pufernom kapacitetu biljaka i sadržaju šećera). Kada se pH vrednost spusti na taj nivo mlečna kiselina postaje dominantna u siliranoj masi i silaža postaje stabilna. 

Ako nema provetravanja, ona može dugo ostati nepromenjena, a najranije se može početi koristiti 28 dana od zatvaranja silosa ili bale. 

Biljna masa ne sme biti prevlažna

Pogodnost biljaka za siliranje određuje se pre svega na osnovu tzv. šećernog minimuma, što znači da u njima mora biti dovoljno topljivih šećera za nesmetanu fermentaciju. Uopšteno, za proizvodnju dovoljne količine mlečne kiseline, silirana biljna masa treba da sadrži minimalno 3-3,5 odsto (po nekim istraživanjima iznad 10 odsto) šećera u suvoj materiji. Ukoliko šećerni minimum nije zadovoljen, a biljna masa je prevlažna, stvaraju se uslovi za razvoj klostridija, koje pretvaraju šećer u sirćetnu kiselinu i alkohol, a belančevine u produkte truljenja. 

Trave po pravilu sadrže dovoljno vodotopivih ugljenih hidrata za uspešno siliranje (naročito italijanski i engleski ljulj) za razliku od mahunarki. Količina šećera se tokom dana povećava u biljci, dok je noću niža, tako da bi košenje trebalo obaviti u popodnevnim satima, vodeći računa da ostane dovoljno vremena za provenjavanje.

U kom stadijumu razvoja kositi travnjake? 

Mlađe biljke imaju više topljivih šećera, pa su pogodnije za siliranje od zrelijih. Međutim, istovremeno treba voditi računa i o sadržaju suve materije. Ukoliko se biljke kose u mlađim fazama rasta, zbog većeg sadržaja vode dolazi do gubitaka hranljivih materija oceđivanjem silažnog soka. Za najkvalitetniju silažu višegodišnje trave treba kositi od kasnog vegetativnog stadijuma do trenutka kad je cvat zamotana u rukavcu zadnjeg lista (neposredno pred pojavu cvata).

Sitnozrne mahunarke (lucerka, crvena detelina) se kose u stadijumu punog pupenja (lucerka u prvom otkosu) do početka cvetanja (20 - 30 odsto procvetalih biljaka). 

Vreme košenja mahunarki za silažu treba malo produžiti u odnosu na optimalnu fazu razvoja za seno (oko 10 odsto procvetalih biljaka), zbog većeg sadržaja suve materije, pa samim time i veće koncentracije šećera što povoljno utiče na fermentaciju. 

Provenjavanje pokošene mase

Sadržaj vode značajno utiče na kvalitet siliranja. Optimalna količina vode pri kojoj nastupa razvoj bakterija mlečne kiseline je 70 odsto (30 odsto suve materije). Snižavanje količine vode u pokošenoj masi, odnosno povećanje količine suve materije postiže se provenjavanjem pokošene mase na 65-70 odsto vlage, pa čak i nešto niže. 

Što je vreme sunčanije i toplije treba manje vremena za provenjavanje. U prvom otkosu je to najčešće jedan dan, a u vrućim letnjim mesecima dovoljno je nekoliko sati do najviše pola dana. U slučaju jačeg provenjavanja dobićemo sušniji materijal koji se teže zbija i silira. 

Ova se radnja obavlja višekratnim rastresanjem pokošene biljne mase odmah posle košenja, a dobro provenuta biljna masa pobeli sa obe strane. 

Dužina seckanja 

Posebnu pažnju treba posvetiti dužini seckanja, koja zavisi kako od biljne vrste, tako i od vrste životinja za koju spremamo silažu. Biljne vrste sa šupljom stabljikom (trave), seckaju se na manju dužinu, u odnosu na biljke sa ispunjenom stabljikom. 

Dužina sečke namenjene govedima može biti duža, u odnosu na silažu za ovce. Sitnije seckanje biljnog materijala omogućava lakše spremanje, a pospešuje i njen kvalitet. U takvoj se silaži lakše postiže optimalna pH vrednost, veća je koncentracija mlečne kiseline, a manji je udeo ostalih organskih kiselina, koje u većim količinama nisu poželjne. 

Dužina seckanja biljne mase travnjaka za siliranje u horizontalne silose je obično dva do četiri centimetra, a za valjkaste bale šest do 12 centimetara radi lakšeg formiranja bala u bubnju prese, dobrog zbijanja, kao i sprečavanja deformacija bala i oštećenja plastične folije.