Prvi susret sa ovcama virtemberg rase, još u dečačkim danima odredio je Radovanu Seniću dalji put, ali ne samo ovčarski, već i onaj mnogo značajniji, životni.
Radovan Senić iz sela Bečanj, nadomak Čačka, voli sve vrste životinja, ali ovce još od dečačkih dana zauzimaju posebno mesto u njegovom srcu. Radovan je sada student pete godina Veterinarskog fakulteta u Beogradu, a njegova priča o ovčarstvu počinje mnogo ranije u detinjstvu. Tada ga je osvojila jedna rasa ovaca, kojoj je do danas ostao veran.
"Od kada znam za sebe, uvek smo imali manji broj ovaca koji se tokom leta napasao po šljivicima, s obzirom na to da je svo zemljište obradivo i nemamo pašnjake. Inače, ranije je ovčarstvo kao i sada, bilo na margini srpskog stočarstva i nije se mnogo vodilo računa o par meleza raznih sojeva pramenke. Na putu do osnovne škole postojala su dva preka puta, ja sam najčešće išao jednim. Ali, toga dana spletom okolnosti sam pošao drugim i tada sam prvi put video ogromne bele ovce kako pasu na jednoj livadi. Kako su pramenke teške u proseku 40 do 50 kilograma, na dete ovca od 100 kg ostavi jak utisak. To je bio dan kada sam se zaljubio u rasu virtemberg, iako tada nisam znao koja je. Svakodnevno sam nastavio da prolazim tim putem i saznao da je ime moje omiljene rase virtemberg”, priča Senić.
Uz veliku želju da uzgaja virtemberg ovce, otac našeg domaćina je bio kategoričan da kupovina ove rase ne dolazi u obzir, jer kako mu je objasnio, to je ovca koja jede kao krava, meso joj nije jestivo i uopšte nije rentabilna za uzgoj. Pošto je morao da posluša oca i odustane od virtemberga, tada petnaestogodišnji Radovan je pokušavao na druge načine da unapredi proizvodne osobine svojih ovaca. Prilika se pružila na ekskurziji.
“Po polasku u Srednju veterinarsku školu u Kraljevu, na prvoj godini sam saznao da je maju predviđena ekskurzija na Novosadski sajam. Od kada sam čuo za ekskurziju počeo sam da sakupljam novac i čekao sam priliku. Premda je razredni bio izričit da se ne smeju kupovati žive životinje, što je ranijih godina bila praksa za jednodnevne piliće, pačiće i slično, ja sam se oglušio o njegovu naredbu i terao svoje. Na Sajmu je bilo petnaestodnevno muško jagnje svrljiškog soja pramenke i tada sam za njega dao 100 maraka. Naravno, ostao sam upamćen u istoriji škole kao neko ko je doneo toliku životinju iz Novog Sada u autobusu", priseća se Radovan.
Iako je silom prilika zbog očeve smrti u jednom trenutku morao da rasproda ovce koje su do tada u domaćinstvu imali, nekoliko godina kasnije, čim su se stekli uslovi, Radovan se opet posvetio onome što voli. Okolnosti su ga dovele do mesta gde je sve počelo i do čoveka kod koga se kao mali prvi put susreo sa virtembergom.
"Igrom slučaja čovek čije sam ovce kao mali svakodnevno gledao, zbog zdravstvenih problema prodavao je četiri tek ojagnjene ovce sa po dva jagnjeta. Kupio sam ih, iako je cena bila duplo skuplja u odnosu na druge ponude. Pratio sam karakteristike ovaca i bio izuzetno zadovoljan proizvodnim osobinama. Inače, nisu bile umatičene. Karakteristično za njih, za razliku od većine je da njihova jagnjad, ne doživljavaju zaustavljanje prirasta kada dostignu težinu 30 do 35 kilograma. To je jako bitno, jer u suprotnom, ako u tom momentu ne mogu da se prodaju ili je loša cena, takvi jedu hranu uzalud. Bio je jako veliki procenat bližnjenja, manji deo je odlazio na jedince i trojke, a blizanci su sa tri meseca vrlo lako dostizali težinu od 45 kilograma”, objašnjava naš domaćin.
Vremenom je Senić, zahvaljujući internetu i dostupnosti informacija, počeo još ozbiljnije da prati uzgoj ovaca rase virtemberg. Uvideo je da je od velikog značaja da ovce budu umatičene, čak iako su neke od njih lošijeg kvaliteta od neumatičenih i doneo je odluku da ponovo krene od početka. Veliku podršku u tom poduhvatu pružio mu je i kolega i prijatelj Dejan Žilić.
“Prodao sam svoje ovce koje su bile prosečno teške 100 kg. Od tog novca nisam imao dovoljno da kupim ni jagnje od 30 kilograma s pedigreom. Umatičenje je radikalna mera za koju se ne odlučuje svako jer, postavlja se pitanje, a gde je tu matematika? Naravno, ja sam bio spreman na sve zahteve kako bih išao napred. U međuvremenu, preko jednog foruma upoznao sam kolegu i prijatelja Dejana Žilića koji mi je mnogo pomogao oko odabira jagnjadi i samog odgoja, jer je za to osim stručnog znanja i truda, potrebno i dosta talenta koji ja baš i nisam imao. Kupio sam 10 jagnjadi od jednog ne tako poznatog odgajivača i krenuo još jednom od nule”, ističe Radovan.
Napredak novoformiranog stada ovaca virtemberg rase bio je primetan, pa su Radovan i Dejan došli na ideju da šilježad našeg domaćina izlože na prošlogodišnjem Šumadija sajmu u Kragujevcu. "Izlaganje na Sajmu je bilo za mene nešto nestvarno, jer sam na jednom velikom takmičenju stajao rame uz rame sa odgajivačima koje sam do tada uglavnom gledao na televiziji. U jakoj konkurenciji od osam kolekcija šilježadi osvojio sam prvo mesto. To je bio veliki dan za mene i nagrada za moju petnaestogodisnju borbu", priča ponosno Radovan.
Radovan trenutno ima preko 30 grla sa jagnjadima. Plan mu je da uveća stado i kako kaže, svaki posao je isplativ, ako se voli i radi na pravilan način. Na kraju razgovora, on budućim ovčarima poručuje da cene kvalitet, ne budu zaslepljeni sobom uvereni da su oni najbolji, već da realno procenjuju i ako je neophodno, prave rezove ma koliko oni oštri bili, jer se jedino tako može ići napred.
Ustupljene fotografije: Radovan Senić
Povezana stočna vrsta
Tagovi
Autorka