Raste izvoz kanadske junetine na tržište Evropske unije

"Možda nemamo izvozne kapacitete kao neke druge zemlje, ali zato imamo visok kvalitet", rekao je Grejm Fin, predstavnik kanadskih stočara prilikom naše posete Alberti, govoreći o potencijalima tova junadi.

A koliko je ovaj segment agrara njima bitan, govori podatak da svaki Kanađanin na godinu u proseku pojede 17,5 kila junetine.

Više od 60 hiljada tamošnjih farmera prošle je godine domaćem i ino tržištu isporučilo 12.6 miliona tovljenika. Deo njih je završio i na našim tanjirima u sklopu trgovinskih ugovora između EU i ove zemlje severa američkog kontinenta. 

Kanadskim stadima dominira evropska genetika (pretežno britanska), a naš sagovornik naglašava da je ključ njihovog posla u profitabilnosti. Obišli smo farme u pokrajini Alberta, nedaleko od Kalgarija poznatog po Zimskim olimpijskim igrama 1988. godine.

Podsticaji ubijaju inovaciju

Vozeći se prostranstvima ove visoravni prolazimo uz brojna imanja. Pašnjaci i oranice su veliki, sve se koristi za proizvodnju hrane, tek se pokoje drvo nađe u ovoj nepreglednoj preriji.

"Nekada se govorilo da ovde neće ništa uspevati, a danas su naše table pod žitaricama i uljaricama", priča Fin dok gledamo polja pšenice, ječma, kanole, kukuruza, stočnog graška.

Vic koji to nije: Znate li koja je razlika između Evropljanina i Kanađanina?

Dok Evropa smanjuje proizvodnju, neke druge zemlje povećavaju. Oni nemaju podsticaje, ali ni toliku regulativu kao EU.

"Podsticaji su Evropi ubili inovaciju", smatra naš sagovornik i dodaje da on izvozi 60% proizvodnje. Došao je u Kanadu iz Australije pre 30 godina, jer je zemljište tada bilo jeftino, priča nam. 

"Krivca vidimo u trgovcima koji oglašavaju najjeftinije meso, a ne najodrživije. To kreira prevelik pritisak na proizvođača", komentariše ovaj stočar situaciju na tržištu.

Stoku prodaje na tamošnjoj robnoj berzi. Ističe da ne koriste antibiotike niti hormone kako bi zadovoljili standarde izvoza u EU. Proizvodi su u sistemu sledljivosti i sertifikovanja, što je pitanje izbora, zavisno od toga kojem tržištu namenjuju svoj proizvod.

Golemi planinski masiv Stenovite planine (engl. Rocky Mountains) diktira klimu ove visoravni, a ova se lokacija pokazala izuzetno dobrom za držanje goveda. Lokalna ekonomija uživa podatak da je Alberta bogata naftom i gasom.

"No till" metodom čuvaju vlagu u zemljištu

Džim Bauer je nasledio imanje od tasta, oca svoje supruge Barb. 

Njihova je farma "Anchor JB Ranch" osnovana davne 1878. Danas izvoze u SAD i Veliku Britaniju i kontinuirano razvijaju posao. Imaju 445 hektara svoje zemlje, a obrađuju još 243 hektara u zakupu.

"Glavni je zadatak omogućiti da je stoka što duže na ispaši. Čim nisu na travnjacima, trošak proizvodnje se duplira", govori Džim okupljnim novinarima.

Padavine su u ovom kraju izrazito neredovne i nedovoljne, što definiše sezonu ispaše. Sneg je glavni izvor vlažnosti ove visoravni, na 900 - 1.000 metara nadmorske visine. Stoga, površine za stočnu hranu seju "no till" metodom u jednom prolazu, kako bi sačuvali vlagu. 

"Brinuli smo o životnoj sredini i pre nego se to tražilo i postalo popularno", komentariše Džim dodavši kako je ispaša ove godine krenula krajem aprila. 

Kanola nije isto što i uljana repica?

Trenutno broje 140 goveda u sistemu krava tele, dok su nekad držali i dvostruko više. Kaže, danas im više ne treba.

Ni njima nije lako da nađu radnike

Mik Tejlor, još jedan doseljenik iz Australije upravnik je porodične farme "Cattleland Feedyards Ltd" već 14 godina. Oni obrađuju nešto više od 8.000 hektara, navodnjavaju glavninu useva, a u poslovanje farme su integrisali i istraživački centar.

Deo stoke sertifikuju za plasman u EU dok je ostatak u konvencionalnom uzgoju za ovdašnje tržište, gde je fokus na najnižoj ceni.

"Brinemo o svojim govedima i stvaramo vrhunski proizvod. Na kraju, ona nam neće dati rezultat ako ih ne tretiramo dobro", rekao Mik je i dodao da ova grla dobiju tri obroka dnevno.

Na farmi broje oko 40 zaposlenih - ima tu kauboja, veterinara, stručnjaka za ishranu, nabraja Australijanac i konstatuje da ni njima ovde danas nije lako da nađu radnike.

Grla za tov kupuju putem interneta. Vodi se briga o svakom detalju, o 12.000 tovljenika koliko ih je trenutno na ovoj farmi.

Deo njihove proizvodnje namenjene za EU tržište se zakolje i obradi u Kanadi, potom proverava i sertifikuje te avionski u paketima transferuje kupcima u Italiju.

Ko su pouzdani partneri u izvozu?

Svi ovi proizvođači okupljeni su oko krovnog udruženja - "Alberta Beef Producers", osnovane 1969. godine, kaže nam Karin Šmid, koordinatorka proizvođača i razvoja. Članstvo u udruženju plaćaju 4,5 kanadskih dolara za svako prodato grlo. Danas okupljaju 18.000 tovljača, a njihov je zadatak da lobiraju, sarađuju s vladom, potrošačima, komuniciraju o temama od interesa za članove, sprovode istraživanja.

Tu je i krovna organizacija "Canada Beef" koju vodi Ron Glejser. Oni pak zastupaju interese nacionalne proizvodnje junetine, brinu o marketingu - promociji i izvozu. A on je prošle godine bio na nivou 4.68 milijardi dolara ukupne vrednosti.

I Rajder Li, direktor udruženja CCA (Canadian Cattle Association) dolazi iz stočarske porodice. Otkriva da drže 80% domaćeg tržišta, među 10 najvećih su proizvođača u svetu, a nalaze se u TOP10 izvoznika.

"Danas moramo da branimo ovo što radimo. Prednosti su jasne i brojne", naglašava rekavši da su im najveći konkurenti američki uzgajivači.

"Goveda nas hrane, donose vrednost zajednici, obogaćuju zemljište, ali i spašavaju od požara u letnjim mesecima", rekao je prvi čovek CCA.

"Rastom standarda raste i potražnja za proteinima. A mi imamo šampiona za tu trku", naglasio je Li i dodao kako im je važno da imaju pouzdane partnere, a pokazalo se da Kina i Rusija to nisu, kaže.

U prva četiri meseca ove godine Kanada je u EU izvela 73% junetine više u odnosu na isto razdoblje prethodne godine. Time su na putu do postavljanja novog rekorda.

Dakle, evropsko je tržište vrlo lukrativno za kanadske farmere iz razloga što ostvare jako visoke cene. Podaci govore da su pošiljke za Holandiju dostigle prosečne cene od $19.63 dolara za kilogram, dok su istovremeno plasirane u Japan imale prosek od $10.35 kanadskih dolara.